MILOVAN BRKIĆ, NOVINAR, POSLE 11 DANA PRITVORA

Neću da budem zvečka za Bebu

"Nateraću ministra unutrašnjih poslova, gospodina Mihajlovića, da mi lično vrati kompjuter koji mi je policija oduzela. To smatram pitanjem časti i odbrane elementarnog ljudskog dostojanstva. Ne može niko iz mog stana da odnese nešto i da me posle zove da dođem i to preuzmem. Nateraću ga i da mi preda moje video-kasete, jer su one deo mog života. Na njima su zabeleženi moji brojni nastupi u televizijskim emisijama širom Srbije. To je jedino što ostaje iza mene, dok će iza ministra Mihajlovića ostati ogromno bogatstvo. Ali, i sramota na obrazu koju on neće moći da opere."

Ilija STAMENKOVIĆ

Politički motivisana konstrukcija o navodnim vezama Milovana Brkića sa "zemunskim klanom" pokazala se vrlo brzo neodrživom, pa ste posle 11 dana provedenih u pritvoru pušteni na slobodu. Šta je bio stvarni povod za Vaše privođenje i pritvaranje?

Mene su slobode lišili pripadnici SUP Beograd, Prvog odeljenja Uprave kriminalističke policije. Došli su po mene u petak, 4. aprila, u dvadeset sati. Pozvonili su na moja vrata trojica inspektora, predstavili su se, pokazali legitimacije i obavestili me da imaju nalog da mi pretresu stan. Po Zakonu o posebnim merama za vreme vanrednog stanja mogli su da mi pretresu stan bez svedoka i bez naloga istražnog sudije, što je normalno u civilizovanim zemljama. (I prema našem Krivičnom zakonu, pretresanje stana nije dozvoljeno bez odluke nadležnog istražnog sudije i samo za određena krivična dela).

Pretresli su moj stan, uzeli su mi kompjuter, video-kasete, diskete i kompakt diskove. Saopštili su mi da moram da pođem sa njima. Na moje pitanje da li sam uhapšen, rekli su da nemaju odgovor jer ni sami to ne znaju. Imao sam utisak da im je bilo vrlo neprijatno, pokušavali su da sa mnom ne komuniciraju, a kada su morali, bili su veoma učtivi.

U SUP sam priveden oko devet uveče, gde su pristupili tzv. informativnom razgovoru. Ja sam ceo taj dan radio i bio sam veoma umoran, ali sam sve do sutradan u podne zadržan u istoj prostoriji (dakle skoro petnaest sati) i nije mi bilo dozvoljeno da spavam. Taj "informativni razgovor" vođen je na temu mog pisanja za podgorički list "Dan", a uglavnom su se koncentrisali na dva teksta: jedan o ministru Dušanu Mihajloviću i drugi pod nazivom "Krvoproliće u srpskim zatvorima". Ja sam policiji pružio ona nužna obaveštenja koja bih u svakom trenutku bilo kome dao, a to je da sam ja autor tih tekstova i da u potpunosti stojim iza onog što sam napisao. Rekao sam da istinitost mojih navoda, eventualno, može da utvrđuje sud, u zakonitom postupku. Kazao sam da duboko verujem u slobodu i da smatram da svaki građanin ima pravo da kritikuje vlast, nosioce javnih funkcija, jer su oni sluge građana, a mi, poreski obveznici, plaćamo ih da bi što bolje zastupali naše interese. I da smatram da ako je državni organ, pa i ministar, oklevetan ili su o njegovom radu iznete neistine, bilo bi prirodno da se državni organ tim povodom oglasi saopštenjem u kome će to demantovati. Ako se eventualno ustanovi zlonamera autora, da je iz niskih pobuda kritikovao ministra, može se podneti krivična prijava koju sud procesuira, ali u krajnje normalnim uslovima.

RASTAKANJE LIČNOSTI

Šta se događalo nakon obavljenog informativnog razgovora?

U subotu, 5. aprila, oko dvanaest sati, oni su mi saopštili da će mi ipak dati rešenje o zadržavanju i da će me privesti istražnom sudiji zbog krivičnog dela klevete. Dodali su da je to naređenje iz MUP-a, mislim da su pomenuli ministra Mihajlovića kao čoveka koji im je direktno izdao takav nalog. Onda su me spustili u pritvorsku jedinicu gradskog SUP-a. Tamo je već bilo smešteno više desetina, možda i stotinak građana. Radi se o ćelijama u kojima nema kreveta već samo daske, gde spava deset do petnaest ljudi. Nema mokrog čvora ni bilo kakvog nameštaja, pritvoreni dobijaju jedan obrok dnevno, nema sapuna ni vode, kao ni mogućnosti da se pritvorena lica presvuku. Uslovi boravka u tim prostorijama su krajnje ponižavajući, primereniji držanju životinja pre nego ljudi.

Ali, to nije bio kraj. U hodniku ispred ćelije, dok sam čekao da me transportuju u Centralni zatvor, tučen sam od strane dvojice policajaca, jednog od njih ja sam identifikovao kao osobu kojoj sam ranije pomagao, što me je sasvim porazilo. Prilikom prijema u CZ-u, videli su da sam tučen i odveli su me kod dežurnog zatvorskog lekara. Lekar je konstatovao lakši potres mozga i ozlede po telu i glavi.

Kakav je bio dalji tretman u Centralnom zatvoru?

Smešten sam u samicu, nije bilo šetnje, čitanja novina, pisanja pisama, primanja poseta, nije bio dozvoljen razgovor sa službenim licima... Tamo se osećate kao nepostojeći čovek. U zatvoru imaju neko čudno, zastrašujuće pravilo, gaji se kult "zategnutog" kreveta - izuzev noću ne smete ni ležati ni sedeti a u ćeliji (samici) nema stolice. Ja to pravilo nisam poštovao, ali sam izgleda imao tu sreću da su čuvari shvatili da nisam nikakav kriminalac pa nisam zbog toga trpeo posledice. Pored toga, i takvi uslovi u zatvoru izgledaju kao sreća u nesreći, jer sam saznao da je veći broj privedenih proveo više dana u pritvoru po policijskim stanicama, na daskama. Ustvari, u opštinskim policijskim stanicama nema ni dasaka. Ljudi su tamo držani čekajući da se "oslobodi" mesto u nekom od zatvora.

U zatvoru sam bio bez informacija o događajima u spoljnjemom svetu, a u takvim okolnostima vrlo brzo gubite pojam o vremenu. Naravno, nisam imao ni kontakt sa advokatom pa nisam znao ni za šta će me optužiti. To je potpuno rastakanje ličnosti.

IMA I GORE OD "KOTOBANJE"

Jesu li prilikom ispitivanja u policiji pokušavali da od Vas dobiju podatke o vezama sa "zemunskim klanom"?

Rekao sam im da sam ja vrlo dobro upoznao pripadnike "zemunskog klana", ali po zlu, još dok su svi činili "surčinsku grupu". Mene su Dušan Spasojević i Dejan Milenković-Bagzi izveli iz redakcije "Srpske reči" 17. oktobra 1996. godine i odatle odveli u servis "Kotobanja", vlasništvo Ljubiše Buhe-Čumeta. Tamo me je njegova banda podvrgla linču u kome su učestvovali i Spasojević i Bagzi. Nikad ih posle toga nisam video a svi moji kasniji napori da ih privedem pravdi ostali su bezuspešni. Doduše, za vreme Miloševića službeno je poveden krivični postupak pred Četvrtim opštinskim sudom, protiv Ljubiše Buhe i Zorana Šijana, ali ne i protiv ostalih, iako u spisima predmeta postoji koga sam ja sve prijavljivao. Ali, dolaskom na vlast gospodina Zorana Đinđića, postupak je iznenada zamro. Objavljeno je više saopštenja o mojim navodnim vezama sa "Zemuncima", o kojima ja u zatvoru nisam ništa znao, sve do izvođenja pred istražnog sudiju u ponedeljak, 14. aprila uveče. I drago mi je zbog toga što nisam znao, ne bih mogao to da demantujem, pa bi mi bilo još teže.

Kako su Vama izgledale okolnosti pod kojima ste oslobođeni iz Centralnog zatvora?

Po mene su došli oni isti inspektori koji su me priveli u gradski SUP, nisam znao kuda me vode, niti su oni bilo šta govorili. Mogli su da urade sa mnom šta su hteli, ja sam u uslovima vanrednog stanja bio njihovo vlasništvo, bez advokata i bilo kog drugog prava lica lišenog slobode. Jer, rešenjem o zadržavanju u pritvoru, izdatom u GSUP-u 5. aprila 2003, ja sam lišen slobode zbog sumnje da bi "svojim daljim boravkom na slobodi ugrozio bezbednost drugih građana i bezbednost Republike". Ja sam ustvari, bio "neprijatelj naroda".

Kada smo stigli u Palatu pravde, smestili su me u pritvorsku jedinicu, i tu su mi saopštili da ću biti saslušan pred istražnim sudijom. Pošto su me čuvari prepoznali, nisu mi vezali ruke iza leđa, što je inače propis. Stražar koji me je sprovodio prihvatio je taj rizik i nije me vezao. Zbog toga sam mu zahvalan.

Izveli su me pred sudiju, a posle otprilike četrdeset pet minuta stigao je i advokat Rajko Danilović. Ispitivan sam oko sat vremena, od strane dežurnog sudije Dušanke Jovanović-Šunjare i javnog tužioca Gordane Čolić. Ispitivan sam na okolnost da li ja imam dokaze da je ministar Mihajlović takav kakvim sam ga ja predstavio u listu "Dan". Odgovorio sam da ja duboko verujem u to i da u Crnoj Gori očigledno postoje drugačiji standardi slobode informisanja i izražavanja. Nakon toga, sudija je odlučila da me vrati u pritvor, gde sam čekao naredna tri i po sata. Rešenje o ukidanju pritvora uručeno mi je u sedam uveče, a Centralni zatvor sam napustio u utorak, 15. aprila, u devet pre podne. Rešenjem mi je zabranjeno da napuštam Beograd i određeno da se svakih sedam dana javljam policiji, gde će mi izdavati potvrdu koju moram da nosim istražnom sudiji. Oduzet mi je pasoš, uz napomenu da ako bilo koju od ovih zabrana prekršim ponovo će mi biti određen pritvor.

BEBIN NAČIN

Interesantan je detalj da se u rešenju sudije Jovanović-Šunjare pominje Vaše obećanje da se više nećete baviti novinarstvom i da planirate da zatražite azil u Rusiji. Šta se zapravo dogodilo?

Postoji zakonski osnov za produžavanje pritvora u slučaju postojanja osnovane sumnje da će okrivljeni ponoviti krivično delo. Sudija i tužilac su me pitale da li ja i dalje nameravam da klevećem ministra unutrašnjih poslova. Odgovorio sam da je takvo pitanje stupidno i neosnovano, i da ne znam šta ono podrazumeva. Objasnile su mi da to znači da li ću se i dalje baviti novinarstvom. Rekao sam da, imajući u vidu ko su kod nas sudije i u kakvoj se zemlji nalazimo, pretpostavljam da ću se odlučiti da odem iz zemlje, pošto prethodno zatražim azil. One su mi rekle da bi to bilo najbolje, da što pre napustim zemlju. Ali, to je onda iskorišćeno kao argument da postoji opasnost od mog bekstva, oduzet mi je pasoš i ograničeno kretanje. Međutim, krivično veće Drugog opštinskog suda je odlučilo da to rešenje delimično preinači, ukidajući obavezu javljanja policiji.

Dakle, protiv Vas se trenutno vodi krivični postupak. Sa kojom inkriminacijom?

Protiv mene se vodi krivični postupak zbog krivičnog dela klevete. To je čist verbalni delikt, za koji mislim da nigde u Evropi više ne postoji. Za takvo delo vodi se privatni postupak, sa zahtevom za naknadu štete, ili izdavanjem zvaničnog saopštenja organa u kome se ono što je napisano i objavljeno demantuje. Kada se to dogodi, taj novinar više ne uživa ugled i nijedna novina neće da objavljuje njegove tekstove, to samo tržište reguliše.

Beogradska čaršija se ovih dana bavi statusom Vladimira Bebe Popovića, do pre nekoliko meseci šefa Biroa za komunikacije vlade Srbije, kada je razrešen (bar smo tako svi mislili), a koji je po svemu sudeći ponovo na toj funkciji. Vi ste se u svojim tekstovima često bavili dotičnim gospodinom, pa neki i u toj činjenici nalaze moguće razloge za Vaše pritvaranje i krivično gonjenje. Šta vi mislite?

Danas je petak, 18. aprila, i u današnjem broju lista "Dan" objavio sam tekst pod naslovom "Od harmonikaša i kelnera do šefa Biroa za komunikacije". U tom tekstu naveo sam kriminalne aktivnosti i zločinačko delovanje, i sve zlo koje je dotični gospodin naneo Srbiji.

Glavni urednik jednog beogradskog lista nedavno mi je rekao da je pitao gospodina Žarka Koraća, potpredsednika srpske vlade, kakav je status gospodina Popovića, zašto je on i dalje u vladi. Korać je tada izjavio da ne zna ništa o tome ali da će se raspitati. Sutradan je, međutim, na brifingu pred glavnim urednicima, potpredsednik Korać otprilike rekao: "Ovde izgleda nekima nije jasno ko je gospodin Vladimir Popović. Ako ste pratili "Službene glasnike RS" onda ste shvatili da on nikada nije razrešen dužnosti šefa Biroa za komunikacije".

Međutim, javnost se dobro seća da je pre nekoliko meseci gospodin Đinđić rekao da mu je žao što gospodin Popović nije izdržao na tom mestu i da je otišao, ali da ni mnogi drugi neće moći da prate započete promene, pa će i oni morati da odu. Posle toga, gospodin Popović je postavljen za savetnika u kompaniji "Cepter"- da bi se, kada je premijer Đinđić ubijen, vratio na svoje staro radno mesto. Ne zna se na koji način.

Specijalnost gospodina Popovića je plasiranje laži preko medija. Po receptu gospodina Bebe i njemu sličnih, dozvoljeno je da vas prvo uhapse a onda da vam traže bilo šta i to saopštavaju kao rezultat istrage. Pošto su ljudi koji su u zatvoru onemogućeni da se oglase, mogu da vam prikače šta im se prohte ili što su procenili da veći deo javnosti želi da čuje.