Autostrada ili džada

04.12.2003.

Preksinoć je u emisiji Gordane Suše, na BK televiziji, među gostima bio i gospodin Tomislav Nikolić, zamenik predsednika Srpske radikalne stranke.
I ovog puta, drugi čovek srpskih radikala ponovio je svoju pustahijsku tezu o Srbiji do Virovitice, koju on namerava da osvoji, kako se ogradio, diplomatskim sredstvima, ako njegova stranka dobije na izborima i uzme vlast.
Dugo me je bolela glava od nastupa gospodina Nikolića i onih koji su mu podilazili rečima da su on (g. Nikolić) i g. Vojislav Šešelj najbolji par na političkoj sceni Srbije.
Za četiri godine naši susedi Rumunija i Bugarska postaće punopravni članovi Evropske unije. Dok se našim komšijama otvaraju vrata ulaskom u Evropu, pred nama će i naši susedi morati da prave zid, uvode vize, primenjuju zabrane...
Pre deset godina, kada je Srbija uveliko bila u ratu s celim svetom, naš susedi Rumuni i Bugari, tek oslobođeni svojih diktatura, Čaušeskua i Todora Živkova, odlučili su da krenu pravim putem. Suočili su se s činjenicom da jedino integracijom u evropski ekonomski i politički sistem mogu da se izvuku iz ekonomskog blata, bede i sirotinje.
Sve političke partije u Rumuniji i Bugarskoj, uključujući i nacionalističke i one s krajnje desnice, postigle su nacionalni dogovor da moraju ići putem ulaska u Evropsku uniju.
Rumunija i Bugarska osnovale su i ministarstva za evropske integracije. Najumniji ljudi Rumunije i Bugarske, bez obzira na stranačku pripadnost, počeli su da vode pregovore sa evropskom Komisijom za saradnju. Ti pregovori pokazali su spremnost vlada ovih zemalja da počnu da vrše reformu radnog, krivičnog i ekonomskog zakonodavstva, da svoje ekonomije, kao i pravni i politički sistem, upodobljavaju sa standardima Evropske unije.
U procesu intenzivnih pregovora, Rumuni i Bugari uspeli su da dođu na belu listu. Vizni režim sa Evropskom unijom omogućuje im da putuju bez problema, a i u ekonomskoj saradnji otvorena su vrata za njihove proizvode.
Države, koje žele da postanu punopravni članovi, moraju da do kraja ispune sve uslove koje predviđa ustav Evropske unije. Na ispunjavanju tih uslova mora se raditi godinama. Pravni propisi Evropske unije sadržani su u 160.000 stranica. Sve članice su usaglasile svoj pravni sistem, sudstvo, carinske propise...
Primera radi, eksperti rumunskog ministarstva za evropske integracije do sada su preveli oko 80.000 stranica propisa Evropske unije. Ti propisi su ugrađeni u krivično-procesno pravo, u prekršajne, carinske i upravne postupke, u zakone o ministarstvima unutrašnjih poslova...
Rumuni su na putu pune integracije. Samo pre deset godina mi smo im bili uzor, Rumunima i Bugarima se činilo da smo mi za njih nedosanjani san. Ni Rumuni, a ni Bugari danas ne žive bolje od naših građana. Skoro da smo podjednako siromašni. Ali, za razliku od naših (ne)prilika, naši susedi su shvatili kojim putem moraju da pođu. Ni rumunski , a ni bugarski ultradesničari, njihovi nikolići i šešelji, ni u primislima ne zagovaraju konfrontaciju sa evropskim centrima moći.
Srbijanski oligrasi, biznismeni i profiteri, u želji da sačuvaju bogatstvo, tipuju na šešeljevce i nikoliće, na njihove virovitice i osvajačke karte, svesni da će u tako izolovanoj Srbiji osigurati svoje poslovne imperije, da će se nuditi svetu kao spasioci i mirotvorci.
Srbija je danas u punom rasulu. Opljačkana, ojađena, osramoćena, takoreći bez ekonomskih i političkih saveznika. Najavljeni parlamentarni izbori i kampanja koju vladajuće, parlamentarne i vanparlamentarne stranke pokazuju maloumnost "srpske političke elite". U nameri da se dodvore glasačima i biznismenima koji su se obogatili za Miloševićevo vreme, lideri većine stranka zagovaraju "nacionalni ponos i dostojanstvo".
Srbija ne isplaćuje trudnice, dečje dodatke, zemljoradničke penzije, oficiri primaju najmizernije plate... Da li takva Srbije može ratovati? I protiv koga?
Srbijanska politička elita se grupisala, u najvećem delu, na patriote i Evropejce. Prvi predstavljaju agresivno-primitivnu grupaciju životnih i profesionalnih marginalaca, a drugi se bolesno dodvoravaju evropskim centrima moći, da bi zadržale pozicije s kojih mogu da završe započetu pljačku.
U kampanji koja teče mali broj političara zagovara da je jedni put Srbije puna i neodložna integracija sa Evropom, puna saradnja s međunarodnim institucijama. Svu epiku, naše junačenje, pozivanje na istoriju i pravdu, moramo zaboraviti.
U borbi za glasove birača prirodno je da političke stranke nude različite modele ekonomskog i socijalnog sistema. Oko nacionalnog interesa - ulaska u Evropsku uniju - nema sporenja. To nije retoričko pitanje, niti pitanje nacionalne časti. To je pitanje našeg opstanka.
Srbija je pred bankrotom. Što pre to shvatimo, okrenućemo leđa ranim neodgovornim političarima i krenućemo putem koji će osigurati budućnost Srbiji čije stanovništvo je najstarije u Evropi.
Naš izbor je, dakle, autostrada ili džada (kaldrma).
Milovan Brkić

 

Otpor prema Otporu

03.12.2003

Istorija nas je naučila da prezreni koje mori glad, nikada ne dižu revoluciju. Protiv tiranije prvi dižu glas oni koji imaju hleba, ali im je sloboda važnija od života.
Analitičari stranih službi izračunali su da će porobljene građane Srbije moći da oslobode od terora Miloševićeve čizme ako odreše kesu, nahrane mlade studente i srednjoškolce.
Otpor prema režimu počeo je onda kada su, nakon napada NATO alijanse, u Beograd stiga veliki novac. Stotine mladića, širom Srbije, sa simbolom - stegnutom pesnicom - počelo je odsudnu bitku za oslobađanje od diktature.
Miloševićevi policajci su hapsili, privodili, legitimisali, tukli, pretili. Požar pobune širio se poput vetra. Gomilale su se krivične prijave protiv Otporaša i svakodnevno su izdavana saopštenja o broju uhapšenih, zadržanih, zatvorenih. Iza njih i ispred policijskih stanica čekali su advokati, koji su unapred lepo plaćeni da savladaju strah, da od načelnika policijskih stanica traže da uhapšeni odmah budu pušteni na slobodu.
Što su zatvori puniji, sloboda je bliža, lekcija je majke istorije. A zatvori su bili puni Otporaša. Majke više nisu žalile što im deci prebijaju rebra, udaraju šamare, vezuju ih za radijatore.
Bio sam ponosan na tu vrstu zaraze. Građani Srbije su se uspravljali, činilo mi se.
Onda je došao 5. oktobar i Miloševićev režim se ugasio.
Mlađarija iz Otpora prestala je da pruža Otpor. Vođe su prešle u poslaničke klupe (g. Ivan Andrić), otišli su u diplomatiju (g. Branko Pavlov, Ambasada u Kanadi), postali su savetnici u Vladi (Srđa Popovć) i počeli da zauzimaju važna mesta. Bez staža, bez iskustva. Dolazili su na posao: "Rekao je premijer Đinđić". Oni su prešli na Drugu stranu.
Neki od istaknutih lidera se nisu snašli. Nekima se sve to smučilo i povukli su se u sebe, razočarani, rezignirani.
Kada je Vlada premijera Đinđića počela da pustoši Srbiju, pljačka banke, fondove, rasprodaje kompanije i preduzeća, iz sveta je preostalom delu Otpora stigla direktiva da "se oglase". Blago, sa upozorenjem: "Samo vas gledamo", poručivali su. Onda su počeli da Uteruju istinu. Hiljade građana je iz fascikli vadilo presude, dokumenta, svoje sudbine su slali rukovodstvu Otpora, uvereni da će i njihova pravda biti isterana.
Sve je to, ipak, bio samo san. Većini koji su se žalili Otpor je Uterao - do balčaka. On su gubili i poslednju nadu da će u ovoj zemlji moći da ostvare svoju pravdu. Jer, pravda proističe iz kulture jednog naroda. Revolucije ne donose nikom sreću. Kurta ode, Murta dođe.
Gospodin Džordž Soros je opet odrešio kesu. Otporaši su odlučili da postanu politička stranka. Požarevački deo je ostao i dalje Otpor, s Močom Veljkovićem, nepopravljivim idealistom, na čelu.
Ovih dana Otpor učestvuje u predizbornoj kampanji. Njegovi fondovi su puni para, i praznih i velikih reči.
Onaj ko daje novce, taj zna zašto to radi. Otporaši najavljuju Otpor, ako uđu u parlament.Obećavaju, to je i za razumeti, da će se boriti za više socijalne pravde, protiv korupcije.
Stara priča starog Džordža Sorosa. Daj pare, pa seiri. Potpaljuj, neka se ljulja. Zna se da JUL i razni komunistički pokreti više nemaju šanse, onda treba instalirati Otpor, da oni popune tu prazninu, da izazovu smutnju.
Stabilnost jednog društva garantuju institucije. Njihovo uspostavljanje Otpor ne najavljuje. On samo najavljuje Otpor.
Umoran sam od napaljenih govora tipova poput G. Srđana Milivojevića. Nisam psihijatar, i ne mogu mu pomoći. Žao mi je što ta večna ideja da se stvori bolje i pravednije društvo u isti pokret privlači i poštene ljude, poput Branimira Nikolića iz Subotice i još mnogo mladih i neukaljanih građana.
Kada budu ostvarili cilj svog Donatora, da postanu parlamentarna stranka, Donator će tražiti usluge, postavljaće svoje uslove. Tipovi, poput agenturne družine koja sada rukovodi Otporom, iskaće malo više novaca, da kupe stanove, kuće, automobile. I psećom poslušnošću izvršavaće gazdine prohteve.
Baš me zanima tolika ljubav gospodina Džordža Sorosa da Srbiji donese slobodu.
Gladan narod nije slobodan, njega ne zanima da li postoji sloboda javne reči, on je opsednut hlebom, mlekom i kako da ih nabavi, da preživi sutrašnji dan.
Oni centri moći, koji žele da pomognu Srbiji, ulažu u stvaranje i jačanje institucija, permanentno vrše pritisak na vladajuću vrhušku da uspostavlja demokratske institucije i promoviše vrednosti demokratskog društva.
Plašim se gospode iz Otpora koja parla na svojim mitinzima s praznim parolama o pravdi, jednakosti. Čim odu iza mikrofona, ta narko-družina zove gazdu da pita kakvi su im nastupi, šta da popravi u obećanjima.
Rukovodstvo Otpora je malobrojno, ali je pravilno raspoređeno. Svi imaju zadatak u kojem trenutku i koju ulogu treba da odigraju. Uostalom, zato su i plaćeni.
Uzori sadašnjih rukovodilaca Otpora, verujem, poslužiće građanima da Otporu okrenu leđa. Možemo i bez gospodina Sorosa osvajati slobodu, uspostavljati vladavinu prava. Nije nam potrebno da nam Otpor Uteruje istinu. Mnogo su nam Uterali.
Zaista, tužno bi bilo da nam slobodu donose plaćenici Džordža Sorosa.
Milovan Brkić

 

Veran u akciji

02.12.2003.

U kancelariji većinskog vlasnika i glavnog i odgovornog urednika RTV B92 gospodina Verana Matića juče je vladalo vanredno stanje. Velimir Ćurguz Kazimir je tražio zaštitu od napada u Nacionalu.
Veran je ispijao boce piva, Kazimir čaše "čivasa".
Pala je odluka. Zatražena je pomoć iz Vašingtona.
- Dobar dan, ovde Beograd, govori Veran Matić, tražim hitne konsultacije.
- Vašington ovde, Stejt department, na vezi dežurni Metju Palmer, slušamo vas gospodine Verane.
- Novinar Milovan Brkić nas napada, ušao je u trag našim transakcijama. U neprilici smo, tražim odobrenje da napadnemo metu - odlučan je govornik iz Beograda.
- Gospodine Matiću, poruka primljena, preneću nadležnim, sačekajte instrukcije -odgovaraju iz Vašingtona.
Veran podiže ruku sa kažiprstom i teši Ćurguza. Samo da stignu uputstva.
U iščekivanju odgovora, pružam poslednju odbranu.
Uvek sam se divio gospodinu Veranu Matiću. Zajedno smo ušli u novinarstvo. Putevi su nam se ponekad ukrštali, ali smo uvek išli odvojenim stazama.
Ne umem da objasnim, ali uvek sam išao uz vetar. Nosila me je prokleta želja da isterujem pravdu za druge. Nisam umeo da stanem, da udahnem, da se pokrijem ušima, da se pred moćnim osmehnem, sagnem, da kad treba skinem gaće. Iza mene je ostajalo stotine tužbi, pretnji sa najvišeg mesta.
Veran nije bio takav. On se uvek snalazio. Pisanje mu nije išlo od ruke, pa je otišao na radio. Prvo u "Ritam srca". Tu je osetio "ritam profesije". Sa govornom manom nije često išao za mikrofon. Puštao je druge. Tako je dogurao do glavnog i odgovornog urednika Radija B92.
U ta teška vremena gospodin Veran je umeo da pliva. Zaista, moram da priznam, to je, ipak, velika sposobnost. Kažem to bez ikakvog sarkazma. U slušaocima Radija B 92 imam svedoke da sam se stotinu puta oglašavao i poručivao sugrađanima da treba da se otarase tiranina Slobodana Miloševića. Iznosio sam šokantne podatke o prilikama u Srbiji, o političkim ubistvima, o pljačkanju Srbije. Odvajao sam poslednje pare da bih istinu mogao da saopštim sugrađanima. Veran mi je uredno izdavao potvrde o primljenom novcu, ponekad izostavljajući da saopšti da je reč o plaćenoj emisiji. Posle tih mojih nastupa, za mikrofon su, naravno, bez plaćanja, dolazili pokojni Željko Ražnatović, i mnogi drugi sa tadašnje političke scene. Za svaki slučaj Veran je imao odstupnicu - pa čovek je platio!
Onda su iz belog sveta, slušajući moje usamljene pozive za rušenjem g. Miloševića, od g. Verana naručili da o mom radu snimi dokumentarni film. Režirao ga je g. Janko Baljak. "Novinar Brkić: Sam protiv svih", tako se zvao. Emitovan je u 19 zemalja, osim na Veranovoj televiziji.
I putevi g. Verana i mene potpuno su se razišli. Njegovi ljudi su otišli u beli svet da zauzmu pozicije. Mene su slali u zatvor.
Iz belog sveta Veran je uzimao i šakom i kapom. Čovek koji ne ume da izgovori ni prostoproširenu rečenicu na engleskom, postao je prijatelj Keti Morton i njenog supruga Ričarda Holbruka. Gospodin Holbruk je iz Beograda, kao pregovarač, nosio torbe para, a slične pošiljke iz Vašingtona dobijao je g. Veran.
Od 5. oktobra američka fondacija "Irex" dala je ili oprala preko RTV B92 oko 30 miliona dolara! Uz pomoć Agencije za privatizaciju i ministra Vlahovića, g. Veran je postao vlasnik 57 odsto akcija RTV B92! Preostalih 33 odsto kupila je Soroseva fondacija "Media Loan Fund Inc" (Medijski fond za kredite) za 50.000 evra. Dakle, ukupna vrednost RTV B92 iznosi oko 200.000 dolara. Tako mizerna televizija obrće milione tuđih para.
Savetnik u "Ireksu" je bivši urednik ove kuće g. Dušan Mašić. Izvršni direktor "Media Loan Fund Inc" je g. Saša Vučinić, nekadašnji direktor Radija B92.
Desetine miliona dolara peru se preko beogradske televizije, čiju imovinu je Agencija za privatizaciju Vlade Srbije procenila na oko 200.000 dolara! Pada para na paricu.
Veran dnevno ubije gajbicu "tuborga". On je uspeo u životu. Dobio je pre deset godina stan u Beogradu, u Takovskoj ulici. Od kada ga znam, a znamo se dvadeset godina, nosi farmerice, džemper i vijetnamku. To mu je uniforma, kažu. Da se zna da je na vezi s Vašingtonom. Gospodin Džordž Soros i testamentom ima da mu ostavi velike pare.
I kada je u najpripitijem stanju, Veran ume da se kontroliše. On nikada ne pretera. Na njegovoj televiziji nema iskakanja. Ni za živu glavu neće se pojaviti neko ko će sa podacima, crno na belom, da raskrinka Vladu Srbije ili nekog ministra. Njegova televizija nije otkrila nijednu malverzaciju. Jeste pokrenula pitanje lezbijki, homoseksualaca. U redu, neko i to treba da radi.
Sinoć kasno iz Vašingtona je stigao odgovor.
- Dobro veče, ovde Vašington, govori dežurni iz Stejt departmenta, imam poruku za Verana. Zahtev nije uzet u razmatranje. Dobili smo izveštaj da ste stavljeni pod istragu američkih federalnih i poreskih službi. Imate pravo na advokata - saopštavao je poruku gospodin na dežurstvu.
Veran i Velimir Ćurguz zanemeli. Odmah su počeli da zovu Sorosevu "decu" u Beogradu.
Poruka iz Vašingtona je neprijatna. O razlozima koji su američke poreznike naterali da Sorosevo čedo Verana Matića stave pod sumnju, pisaću u posebnom tekstu.
Baš mi je žao gospode iz Fonda za otvoreno društvo. Mnogo su lepo živeli ističući svoju privrženost slobodi javne reči. Naročito velikim svotama zelenih papira.
Milovan Brkić

 

Čuvari Vlade

01.12.2003.
U večernjem dnevniku TV B92 u subotu, 29 novembra, emitovan je naručeni prilog -analiza o pisanju dnevnika Nacional. Već sam se spakovao očekujući da me ponovo odvedu u CZ.
Prvi broj našeg lista štampan je 7. novembra, ali već posle 23 broja podvrgnuti smo posebnoj analizi. Za ovu priliku Veran Matić je angažovao svog pajtosa Velimira Ćurguza Kazimira (neka mi oprosti, ne znam šta je kod njega ime, a šta prezime) stručnjaka za odbranu politike Vlade Srbije.
Gospodin Velimir ili Kazimir nije poznat široj javnosti mada je tri decenije u novinarstvu. Njegovi izveštaji se, uglavnom, arhiviraju i stavljaju u dosijea. Ima ih na tomove.
Uzlaznom linijom karijera g. Ćurguza (mislim da mu je ovo prezime) krenula je kad je uhvaćen da kao ovisnik krade po apotekama. Onda je on potpisao protokol o saradnji, sve je oprošteno, zaboravljeno. Pred njim su u Politici ćutali kao zaliveni. Gubili su moć govora. Znali su kuda će to što kažu otići.
Dok je Politika čišćena u Miloševićevo vreme od nepodobnih, gospodin Ćurguz nije imao problema iako je bio u upravnom odboru Soros fonda. On je bio i veliki prijatelj direktora Dragana Hadži Antića i Dušana Mitevića. A počeo je u Marksističkom centru Gradskog komiteta zajedno sa Sonjom Liht.
Državna bezbednost je uvek brinula o svojim doušnicima.
Gospodin Ćurguz je, da podsetimo, srećno oženjen suprugom Sašom, ima dvoje dece, sina Ivana i kćerku Goranu. On se brinuo o porodici. A gospodin Soros? Kćerka Gorana je dobijala stipendije od Fonda za otvoreno društvo. I sam Ćurguz je video belog sveta zahvaljujući višemesečnim stipendijama ovog zloglasnog fonda.
Danas cela porodica Ćurguz radi u firmi "Ebart Consulting". Bave se medijskom dokumentacijom. Sin Ivan je nesvršeni student medicine, supruga Saša je bankarski službenik. I eto prilike da se sa donacijom od 120 hiljada dolara osnuje firma. Prvi veliki posao porodica Ćurguz je dobila od Ministarstva za kulturu i informisanje Vlade Srbije i Bezbednosno-informativne agencije. Zadatak porodice Ćurguz je bio da analizira pisanje medija o pokojnom premijeru Srbije Zoranu Đinđiću, koji su, kako je glasio zadatak, stvarali atmosferu linča, koja je prethodila ubistvu.
Lepe je pare uzela porodica Ćurguz. Kao pravi stručnjaci, budući lekar i bankarska službenica su pažljivo, između redova, iščitavali novine.
Srpska vlada, ogrezla u korupciji, kriminalu, nemoralu, optuživana za konzumaciju narkotika, kao svog medijskog promotera našla je pravog čoveka. BIA ga je izvukla iz rukava. Koliko li je samo ljudi u "Sablji" posekla pisana reč porodice Ćurguz.
I ovom prilikom Vlada Srbije se obratila svom čoveku. On je dobio zadatak da analizira 23 broja Nacionala. Čitao ga je između redova hvatajući zle primisli. Tako je porodica Ćurguz došla do zaključka da je naš list angažovan na kompromitovanju Vlade Srbije. Tačno u procenat, žena mu je bankarka, izračunali su koliko puta smo loše pisali, o tako uspešnoj Vladi i njenim voljenim ministrima Aleksandru Vlahoviću, Božidaru Đeliću...
Sledi i zaključak porodice Ćurguz - pisanje Nacionala je zlonamerno i opredeljeno je stavom kompanije "St. Michael Enterprises", koja je suvlasnik preduzeća koje je izdavač lista.
Pozvan je, za ovu priliku, i gospodin dr Miodrag Obradović, predsednik Upravnog odbora "St. Michael Press", koji se sigurno ne meša u uređivačku politiku Nacionala. Novine koje čitate imaju i glavnog i odgovornog urednika, odnosno vršioce dužnosti. Gospođa Stojčević i moja malenkost, koji potpisujemo ove novine, nismo priupitani za uređivačku politiku. Gospodin Velimir Kazimir i onaj ko ga je pozvao - Veran Matić, misle da iza urednika uvek neko stoji. Oni to iz iskustva znaju. Njima je nezamislivo da urednici Nacionala (Nevenka i ja), možemo imati svoje mišljenje, svoje stavove.
Da bi svojoj (malo)umnoj analizi dao na značaju, gospodin Ćurguz je u svojoj nastupljivosti na TV B92 kao značajnu činjenicu istakao da ostale novine o Vladi Srbije pišu pohvalno.
Vlada Srbije je toliko bila uspešna da je morala na vanredne parlamentarne izbore. Vlada Srbije se povodom pisanja Nacionala oglasila dva puta i oba puta smo objavili njihova pojašnjenja. Zaštitnik Ćurguz i Veran Matić u pravo vreme stupaju na scenu. Očekujem da će se džepovi porodice Ćurguz napuniti zelenim novčanicama Soroseve fondacije, a daće i Vlada iz budžeta.
U subotu uveče nisam bio u stanu. Ne znam da li su već dolazili po mene Ćurguzovi drugovi iz BIA. Ipak, podilaze me žmarci, znajući kuda mogu da me odvedu.
Direktor Mara Milanović za nekoliko dana imenovaće glavnog i odgovornog urednika Nacionala. Kolegi koji preuzme ovu dužnost, ostaviću u amanet teške i ružne reči sročene u porodici Ćurguz i u kuhinji Fonda za otvoreno društvo - za zatvorenu gospodu.
Ako ostanem na slobodi, potrudiću se da opišem delatnosti gospode iz Fonda za otvoreno društvo, njihovo trošenje miliona dolara sa ciljem da permanentno šire kominternovske pobune u Srbiji i da je tako svedu na pašaluk, kako je to javno obznanio čovek koji daje novac za taj njihov cilj - mađarski Jevrejin Džordž Soros, a američki državljanin koji sada kidiše na predsednika Buša.
Osvrnuću se i na njihovog mentora kome je radno mesto u Ulici Kneza Miloša.
www.milovanbrkic.com
Milovan Brkić

 

ŽIKA VREĆA

29.11.2003.

 Za one vične gotovo svakom poslu ljudi obično kažu - taj ima zlatne ruke.
Gospodin Živorad-Žika Anđelković potvrđuje istinitost ove izreke. Njemu škola nije išla od ruke, studirao je godinama na Pravnom fakultetu u Beogradu. Onda se učlanio u Demokratsku stranku i kada je 1997. Zoran Đinđić postao gradonačelnik Beograda, njegov i problem Gorana Vesića, njegovog stranačkog kolege, odmah su rešeni. Gradonačelnik je dao stanove nekim profesorima na Pravnom, a oni upisali ocene gospodi Žiki i Goranu.
Demokratska stranka je krenula u izbornu kampanju. Šef njenog izbornog štaba je gospodin Anđelković. Njegove ruke uvek su blizu para. On ih nosi u vrećama. Sve su to naše pare, koje za Žiku skupe državni službenici, a on ih samo deli. I šakom i kapom. U vrećama. Možda zbog toga gospodina Anđelkovića i zovu - Vreća. A možda i zbog činjenice da deluje, kao što neki kažu, kao zavezana vreća.
Predsednik Izbornog štaba "žutih" rođen je 1969. godine u Beogradu. Direktor je Javnog komunalnog preduzeća "Parking servis", predsednik je Upravnog odbora Košarkaškog kluba "Crvena zvezda", član je Izvršnog odbora svoje stranke, ima još barem dvadeset značajnih funkcija. Bio je doskora pomoćnik ministra odbrane Borisa Tadića.
Gospodin Anđelković ume s parama. Ako parkirate pogrešno auto i onda ga pauk odnese, vaših 50 evra, koliko morate da platite da biste povratili auto, dobijao je gospodin Skuni Pen. Ovaj crnac iz Amerike odličan je košarkaš i igrao je za "Crvenu zvezdu". U upravi ovog kluba pored Anđelkovića je i njegov stranački kolega Goran Vesić. Milioni dolara iz kase "Parking servisa" slili su se u kasu "Crvene zvezde". I Žika i Goran špartali su belim svetom kao klupski funkcioneri. Goran je još reketirao mnoga preduzeća i privatnike da napuni klupsku kasu i svoje džepove.
Ministar vojni Boris Tadić je, po preuzimanju dužnosti, doveo Žiku Vreću za svog pomoćnika, a Gorana Vesića za specijalnog savetnika. Vojni budžet je mršav, ali Žika ume s parama. Nameračio se da išamara i vojni budžet. Tu su nabavke za ishranu vojnika, nabavka opreme, naoružanja. Žika se očas ugradi i napuni kasu Demokratske stranke.
Mesto direktora "Parking servisa" g. Anđelković nije želeo da napusti ni za živu glavu. Iz fotelje će ga odvesti direktno u CZ. Takvog lopova majka retko rađa.
Uspeo je g. Anđelković za kratko vreme da olakša i vojnu kasu. Onda ni ministar nije imao izbora. Oslobodio je Žiku Anđelkovića od obaveze da čami uz kazane i otima od zalogaja vojnicima i oficirima. Danas, kad je gospodin Tadić nosilac izborne liste, pomoć Žike Vreće je neizostavna. Tu su količine novca koje nisu za bacanje. Daju ih ludi građani, koje uzima "Parking servis". Umesto da završe u kasi Skupštine grada, da odu za obdaništa, bolnice, za socijalno ugrožene, da se trudnicama i porodiljama isplaćuje naknada, Žika ih šalje svojoj stranci. Veli on, kad je neizvesno da više neće biti na vlasti, onda treba uzimati i šakom i kapom.
Demokratska stranka je ponosna na svog Žiku Anđelkovića. Uzima pare i Ljuba Anđelković, koji kao potpredsednik gradske vlade predvodi urbanističku mafiju, sabirajući desetine miliona u saradnji sa svojom ženom, koja je načelnica u opštini Čukarica, ali je on velika škrtica. Možeš ga biti, ali ne da paru. Pokojni premijer ga je ponekad pretnjom o smenjivanju i hapšenju uspeo da otvori za neki milion, ali više je to nemoguće.
Verujem da će Demokratska stranka imati uspešnu kampanju, jer je finansiraju građani. Ali, bojim se da će Košarkaški klub "Crvena zvezda", koji su demokrate oteli posle 5. oktobra, propasti. Vesić više nije zainteresovan, očekuje odlazak u zatvor, sponzori su iznenada prestali da klubu s Kalemegdana daju "dobrovoljne" priloge, a Žika Vreća ima preča posla. On finansira izbore. Uprava kriminalističke policije prestala je da zaplenjene količine narkotika, kokaina, heroina i marihuane dostavlja direktno u prostorije Demokratske stranke u Krunskoj. A i doktor Zarubica je u zatvoru, nema ni "španske mušice". A članova Demokratske je puno, treba to sve podmiriti.
Za svojih 34 godine života Žika Anđelković je baš uspešan čovek. Uzeo je toliko para da nema te robije koja bi bila srazmerna težini njegovog bogatstva. Njemu može da konkuriše još jedino predsednik gradske vlade Nenad Bogdanović, koji manje ulaže u Demokratsku stranku, ali ima takođe veliki uticaj jer je bolje rasporedio svoje ljude.
Kada vam pauk odnese auto i kada platite 50 evra globe, znajte da će te pare otići u džakovima u Krunsku ulicu, da "žuti" podmire svoje prohteve. Možete se buniti, urlati, protestovati, ali nemate izbora. Ili 50 evra, ili vam nema auta.
Budite revnosni i u plaćanju parking usluga u garažama i na trotoarima. Tim parama će demokrate finansirati svoje reforme, njihov i naš put u Evropu. Od privatizacije njihovi novopečeni članovi Aleksandar Vlahović i družina ne prilažu mnogo. Oni planiraju na daleki put. Zauvek će otići iz Srbije, sa pasošem SAD.
Srećom, Žika Anđelković će ostati ovde, pa može svedočiti kako je i uz čiji blagoslov u vrećama uzimao pare siromašnih građana.
www.milovanbrkic
Milovan Brkić

 

Majka Iboljka

28.11.2003.

 U osnovnoj i srednjoj školi moja generacija morala je naizust znati pesme o majci braće Jugovića, Kulenovićevu Stojanku majku Knežpoljku, a o Merimi (i Omeru) da i ne govorim.
Majka Jevrosima u Beogradu ima ulicu u centru grada. Ona je, po narodnoj pesmi, odgajila devet sinova, devet junaka, boraca za nacionalnu čast. Sinovi njeni su bili na pravom putu.
Minulih meseci, nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, majke sa oreolom posvećenosti porodici i večnim vrednostima, obične su babetine. Zahvaljujući TV Pinku današnje majke dovode svoju decu, još u predškolskoj ustanovi, da razgolićena, pred kamerama, imitiraju Pinkove zvezde, a majke im iz publike, u ekstazi, aplaudiraju.
Idol srpske mlađarije, zahvaljujući ministru kulture Branislavu Lečiću i srpskoj vladi, koja kao svoj udarni medij, za promociju svoje pljačkaške politike, koristi propagandni servis JUL-a - TV Pink, postala je starica - prodavačica jaja na novosadskoj pijaci - gospođa Iboljka Suvajdžić. Pogađate da je majka Iboljka značajan lik u političkom životu Srbije. Heroina je postala bez svoje namere. Ona je rodila sina Miladina, i verujem da se, kao i većina majki, trudila da njen sin bude uzoran građanin. Miladin, sin njen, poznatiji ka Đura Mutavi, bio je opasan kriminalac, varalica, ubica, siledžija, narkodiler. Pre nego što su sina njenog uhapsili, predstavnici srpske vlade pozivali su građane i javno pretili njegovim jatacima da isporuče gospodina Suvajdžića. Uveravali su nas da je reč o opasnom ubici, jednom od najuticajnijih članova srpske mafije. Za majkom Iboljkom tragala je brigada specijalaca, pretresala salaše, a nama slikama pokazivala desetine kilograma droge, koju je, navodno, ova siromašna žena skladištila za potrebe svog prebogatog sina Mutavog Đuru.
I majku Iboljku i sina njenog Đuru ulovili su u akciji "Sablja". Slavodobitno su pokazivali na svim televizijama izmučenu staricu sa rukama na leđima, vezanim lancima.
Slučajno sam upoznao majku Iboljku. Sreli smo se u pritvorskoj jedinici beogradskog Okružnog suda. Stražarka, osorna i šizofrena spodoba, gurala je i na sva usta psovala pritvorenicu. Bilo je to 14. aprila ove godine. Nisam tada ni slutio da je žena koja je, neka mi gospođa Iboljka oprosti na opisu, ličila na avet, polumrtva, vezana dušmanski lancima, i koja se, ni kriva ni dužna, našla na nišanu pomahnitale srpske vlade - majka Đure Mutavog. Tog 14. aprila pušteni smo na slobodu i Majka Iboljka, i ja.
Hvaleći se svojom sposobnošću, umećem, stručnošću i operativnošću, srpska vlada i njene policijske strukture zasipale su nas vestima o hiljadama uhapšenih.
Kada ih je međunarodna zajednica "izneverila" i naterala da ukinu vanredno stanje, koje su vlasti koristile za nezapamćeno šikaniranje građana, ispostavilo se da sudski procesi, uključujući i one koji treba da se sprovedu pred specijalnim sudskim većima, i za tu priliku specijalno odabranim sudijama, imaju nepremostive prepreke. Pate od nedostatka dokaza. Onih dokaza koji krivicu optuženih mogu dokazati do granice izvesnog. Stručne i sposobne policije, koristeći se naučnim dostignućima, gotovo nepogrešivo mogu optuženima dokazati krivicu.
Srpske vlasti, koje su, samo nekoliko meseci ranije, raspisujući poternicu za Đurom Mutavim, Ljubišom Buhom Čumetom i njegovim bratom Novakom, i njihovoj sabraći iz bandi, ovo družinu predstavljale kao opasne ubice, siledžije, narkomafijaše, odlučile su da, usled svoje nespobsonosti, procese okončaju tako što će nekim vođama bande dati status zaštićenog svedoka ili svedoka saradnika.
Tako je polupismeni auto-limar, sa dijagnozom šizofrenika, inače opasni zlikovac i ubica, g. Ljubiša Buha zvani Čume, zahvaljujući činjenici da je u bliskim poslovno-mafijaškim odnosima sa Vladimirom-Bebom Popovićem i pokojnim premijerom Đinđićem, postao ČOVEK OD POVERENJA. Na osnovu njegovog svedočenja pravosudne vlasti su, preko svojih odanih sudija, odlučile da osude desetinu optuženih. Tužno je ako se proces u kojem se više od stotinu optuženika izvodi na klupu, pod optužbom da su ubili desetine ljudi i izvršili stotine drugih teških krivičnih dela, svodi samo na izjavi Đure Mutavog, Čumeta ili nekog drugog svedoka saradnika. Priče ovih gangstera su bezvredne ako policija raspolaže predmetima kojima su krivična dela izvršena, ako postoje obdukcioni nalazi i drugi materijalni dokazi.
Okoreli kriminalci, koji su odgovorni za smrt mnogih građana, po milosti aktuelne vlasti, postali su naši junaci. O njima se svakodnevno piše, oni se iz svojih vučjih jazbina javljaju, njihove reči emituje državna televizija. Čuvaju ih agenti BIA, troše se velike pare na njihovo šenlučenje po belom svetu.
Jadna je vlast koja pomoću lažnih svedoka, koji su punili džepove pripadnicima aktuelne vlade, rešava višestruka ubistva, pa i ubistvo premijera Đinđića.
Zahvaljujući TV Pinku i srpskoj vladi, idoli naše mladeži postaće Čume, Đura Mutavi, Škene ili druge protuve, koji su pristali da za ponuđenu slobodu, nezapamćene privilegije i da uz vladine garancije za dobijanje stranog državljanstvo i počasti, lažno svedoče u predstojećim procesima.
Njihove majke, poput majke Iboljke, za očekivati je, zameniće u našoj poeziji majku Jevrosimu, Stojanku majku Knežopoljku. Kuda to ide Srbija.
Milovan Brkić

 

KESA ZA DAVLJENJE

26.11.2003.
Prošlog meseca na Centralnom groblju održan je godišnji pomen slikaru Draganu Maleševiću Tapiju. Bilo je više od sto duša. Na groblju se oseti brzina prolaznosti, i čovek shvati koliko je on samo privremeno na ovom svetu.
Pokojni Dragan bio je, za života, poznati srpski slikar. Imao je neobičnu biografiju. U njegov stan na Slaviji dolazilo je, barem, nekoliko hiljada njegovih poštovalaca, i poneki prijatelj. Tapi se pojavljivao u novinama, u TV emisijama. Umeo je da šarmira, bio je elokventan, i nije krio da je mason, i Veliki Majstor ovdašnje lože.
Dragan Malešević umro je u zgradi SUP-a Beograda, u Upravi kriminalističke policije, kako je saopšteno. U policijskoj raciji, koju je lično najavio premijer Đinđić, saopšteno je da je poznati slikar priveden na informativni razgovor, u sklopu akcije hapšenja bande koju navodno predvodi Željko Maksimović zvani Maka, koja je izvršila ubistvo policijskog generala Boška Buhe, i planirala atentate na javne ličnosti iz političkog života.
Te tragične večeri slikara Tapija iz stana je izvela grupa policajaca, koju je predvodio Slobodan Pešić, inspektor iz odeljenja za narkotike. Slikar je imao visok pritisak, ali ga je inspektor Pešić, po nečijem nalogu, a pretpostavlja se da ga je izdao general Milan Obradović, priveo u prostorije SUP-a Beograda, u odeljenje za krvne delikte, kojim je rukovodio inspektor Slobodan Pažin, kum ubijenog Dušana Spasojevića.
Još nije utvrđeno ko je od policajaca bolesnom slikaru stavio kesu na glavu, kojom je davljen, i udavljen.
Premijer Đinđić se povodom hapšenje grupe, koju će kasnije optužiti za ubistvo generala Buhe, i davljenja slikara Maleševića, obratio javnosti. Objasnio je da je lično naredio hapšenje ove grupe jer je imao čvrste dokaze da planiraju i njegovo ubistvo.
Slikar Tapi poznavao je desetine hiljada ljudi. Mnogi su dolazili u njegovu kuću da dobiju sliku, da se sa njim fotografišu. Zvali su ga na kumstva, na veselja. Politika je objavila samo tri čitulje. Jedna je bila i moja. Napisao sam kratak tekst, koji je uredništvo doveo u tešku situaciju. "Počivaj u miru, i vodi računa o Kizi" - poručio sam. Kiza je nadimak Zorana Đinđića, kojim su ga njegove kolega iz podzemlja oslovljavale. I Kiza se posle nekoliko meseci preselio na groblje.
Proces navodnim ubicama generala Boška Buhe, čestitog čoveka, pokazao je surovo lice srbijanske vlade i policijskih generala. Proces nepostojećoj grupi Željka Maksimovića montirao je pokojni Dušan Spasojević, preko svog kuma Slobodana Pažina, policijskog majora, koga je postavio na mesto zamenika načelnika odeljenja za krvne delikte. Ovu akciju mogao je da izvede jer je general Milan Obradović, načelnik SUP-a Beograda, bio na platnom spisku zemunske mafije - dve hiljade eura mesečno. Akciju uklanjanja slikara Tapija, kao čoveka koji je mnogo znao o tadašnjem premijeru, odobrio je i general Sreten Lukić.
Smrt sa kesom na glavi je jeziva. Umire se sporo, u velikim mukama. Srpska policija je koristi kao specijalitet.
Zločinačka ruka inspektora Slobodana Pešića udavila je prošle godine jednog mladića, privedenog pod optužbom da je dilovao drogu. Pokojnik je umro u najcrnjim mukama, a nekoliko privedenih je posvedočilo da su bili zverski tučeni. Akciju davljenja opravdali su generali Milan Obradović i Sreten Lukić.
Srpska policija, kojom rukovodi haški optuženik general Lukić, uzela je mnogo života. Privedeni građani izloženi su često mučenju, vezivanju za radijatore, stavljanju na struju. Samo u akciji "Sablja" barem tri hiljade privedenih bilo je šutirano, mučeno i ponižavano. General Lukić se kezio pred kamerama, osporavajući nalaze lekara koji su u zatvoru primali prebijene i umlaćene.
Verujem da će general Lukić, odlaskom u Hag, izbeći da stane pred sudije i objasni tolike zločine. Ipak, gajim nadu da će general Obradović, i ubice u plavim uniformama, odgovarati za smrt slikara Tapija, za smrt građana koji su pod batinama, i sa kesom na glavi, rastavljeni od duše, u najcrnjim mukama.
Nove vlasti će morati da rasvetle policijske zločine, da Đinđićeve mafijaše koje je postavljao na značajna mesta u bezbednosnom aparatu suspenduju, i nalože nepristrasnu istragu njihovih zlodela.
Pred krivična veća moraju se izvesti i državni tužioci, koji postupaju po krivičnim prijavama podnetim protiv policajaca ubica, ulažući maksimalne napore da ih zaštite, a pojedine sudije, na vulgaran način odugovlače procese, i ubice iz policije ostavljaju na slobodi, da i dalje prave svoje krvave pirove.
Proces grupi optuženoj za navodno ubistvo generala Buhe pokazao je da se uhapšeni, koji su optuženi za zločinačko udruživanje, međusobno ne poznaju, da su, prilikom hapšenja, svi prošli najgoru vrstu mučenje, batinanja i torture. O tome u sudskim spisima postoje jasni dokazi - nalazi lekara. Iako svi znaju ime ubice generala Buhe, proces se nastavlja, a na klupi sede nevino optuženi, koji duže od godinu dana provode u samicama Okružnog zatvora u Beogradu. Da li oslobađajuća presuda može biti dovoljna rehabilitacija. Kada ćemo saznati imena onih koji su, štiteći se policijskom kapom i generalskim činom, organizovali lažne procese, a ubice pustili da odu u beli svet?
Milovan Brkić
www.milovanbrkic.com

 

Bahanalije u Akvarijusu
25.11.2003.
U "Madoni", diskoteci koju je sin bivšeg predsednika Slobodana Miloševića otvorio u Požarevcu, služila su se skupa pića, šampanjac, pušila marihuana, slobodno konzumirala koka, heroin i nije bio baš na ceni, jer je u Markov "lokal" dolazila mladež uglednih građana, članova tadašnje srpske vlade, i rukovodilaca JUL-a, SPS-a i novopečenih biznismena.
Kada je Marko pobegao u beli svet, na nepoznatu adresu, zatvorena je "Madona", zatvoreni su elitni požarevački lokali.
Nova gospoda, iz nove DOS-ove vlasti, poučena iskustvom Miloševića Mlađeg, koji je navlačio bes javnosti svojom, za parajlije otvorenu diskoteku, počeli su da se zabavljaju daleko od očiju znatiželjne javnosti.
Kum pokojnog premijera Zorana Đinđića, vlasnik kompanije "Krmivoprodukt" u Surčinu, na svojoj hacijendi organizovao je zabave. Svita policajaca-telohranitelja koja je čuvala gospodu Čedu Jovanovića, Gorana Vesića i vrhušku iz DOS-a, koja se zabavljala uz "dom perinjon``, diskretnu muziku i najčistiji kokain, mogla je da dođe samo do vrata "kuće za razonodu``. Posebne službe su dovodile starije maloletnice, pokupljene po srednjim školama, koje su podmlađivale krv pokojnom premijeru i njegovoj družini.
Posebnu spretnost u organizovanju bahanalija, kojima se zabavljala vrhuška DOS-a, naročito glavari iz Demokratske stranke, pokazao je papirnati vlasnik Televizije Pink, gospodin Željko Mitrović. Njegova televizija, i nekoliko studija javno su postale javne kuće. Stotine gologuzih devojčuraka dovodi se pod plaštom igračko-baletskih grupa na viđenje i probanje tipovima poput Gorana Vesića, Čede Jovanovića, Bebe Popovića.
Posle tih bahanalija mnogo nedužnih devojaka zauvek ostane zaraženo sindromom nedostatka stečenog imuniteta, bolešću koju još zovu sidom. Ponesene mladošću, i nadom da će se vinuti u vrhove javnog života, srednjoškolke dolaze u PINK da budu osramoćene, postiđene i podvođene. Suvonjavi i spečeni narkoman Željko Mitrović postao je glavni makro funkcionerima Demokratske stranke. Upućeni kažu da je i premijera Živkovića rastavio od žene, podvodeći mu glumicu Katarinu Radivojević. To se desilo baš u studiju PINK-a.
U mnogim gradovima, širom Srbije, čim su došli na vlast, funkcioneri Demokratske stranke ušli su u blindirane džipove i limuzine, osnovali su svoje zatvorene klubove za bahanalije, u koje niko ne može ući, osim lokalnih političara i njihovih prijatelja iz sveta podzemlja i biznisa.
Javna preduzeća su postala javna. Dragoljuba Milanovića na mestu generalnog direktora RTS-a zamenio je gospodin Aleksandar Crkvenjakov. Novinarka Ružica Vranjković, jedna od Milanovićevih milosnica, prešla je u krilo gospodina Crkvenjakova. Njemu ne smeta što su nas užasavali komentari gospođice Vranjković na TV Bastilji. Ona ima ležeće kvalitete.
Potpredsednik srpske vlade g. Jovanović kao šef poslaničke grupe DOS-a, javno je poručio za govornicom u parlamentu, da je nova vlast omogućila mladima da uživaju u narkoticima, alkoholu, duvanu, i u svim drugim slobodama. Da je to kazao u bilo kom ozbiljnom parlamentu, bio bi ozbiljno tretiran u psihijatrijskoj ustanovi.
Mnogi funkcioneri Demokratske stranke i nisu skloni da posegnu za suknjama mladih srednjoškolki. Njih više zanimaju mišićavi muškarci.
U Novom Sadu je, za finu gospodu iz DOS-a, otvoren zatvoreni noćni klub "Akvarijus". U srpskoj Sparti, kako omiljeno zovu glavni grad pokrajine, fina gospoda iz DOS-a mora da uživa u čarima života. Gospodin Čanak, i njegovi čančići iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, vole dobroga vina, i mesa jagnjećeg. Njima nije stalo baš do "onih stvari". Njihove misli i srce ophrvali su svežnjevi novčanica.
U "Akvarijus" ulaze samo probrani. Policajci ne smeju ući ni sa sudskim nalogom. Oni dolaze do vrata, i dovode momke "za uživanje". Mlade, lepe i zgodne prestupnike policajci, s nalogom s najvišeg mesta, dovode u "Akvarijus", skidaju ih do gole kože, oblače im bele keceljice, da s poslužavnikom u ruci nude gospodu pićem i ićem. Onda ih gospoda merka, i vodi na užitak. Posle vlast obriše krivične prijave.
Česti i ekskluzivni gosti "Akvarijusa" su narodni poslanik Goran Pajtić, sveštenikov sin, Borislav Novaković, gradonačelnik Novoga Sada, biznismen Miodrag Kostić Kole, gradski sekretar za finansije, moj prezimenjak Brkić, i drmatori iz gradske i pokrajinske vlade. Njima se pridružuju i pozadinske kolege iz Beograda, naročito vikendom, da se provedu. Za te prilike i momaka u belim keceljama oko golog struka je više, da izbor bude veći i strasniji. Žarko Korać nije viđen.
Dok milioni građana noću ležu gladnog stomaka, jer su im frižideri prazni, a deca gladna, i bez nade da će i ujutru imati išta za fruštuk, elita iz vlasti se, do vulgarnosti otuđena i odnarodovana, provodi i troši pare iz mršavog srpskog budžeta.
Policijskom racijom na te zabarikadirane slatke kuće, u kojima se troše opljačkane pare i zaplenjena koka i marihuana, očistili bi se ti izvori zaraze, side, tripera i smrada.
Šta će biti sa ovom gospodom, kada izgubi vlast?
Milovan Brkić
www.milovanbrkic.com

 

U IME NARODA

24.11.2003.

 Pao sam, kao pokošen, u akciji ``sablja``. Ulovili su me 4. aprila, a svetlost dana ugledao sam, sticajem srećnih okolnosti, u kasnim satima 14 aprila. Spasilo me ime i prezime.
Pod optužbom da sam oklevetao u svojim tekstovima, koje je objavljivao podgorički Dan, ministra unutrašnjih poslova, 11 dana sam proveo u ćeliji centralnog zatvora. Na slobodu me je pustila dežurni istražni sudija Trećeg opštinskog suda u Beogradu Dušanka Jovanović-Šunjara, uz saglasnost državnog tužioca Gordane Čolić. Na zahtev tužioca oduzet mi je pasoš, i naređeno mi je, pod pretnjom ponovnog zatvaranja, da ne smem da napuštam mesto boravka, i da se svakog petka prvo javim u Stanicu policije Čukarica, a pismenu potvrdu dostavim sudiji. Drugo opštinsko tužilaštvo, kome je potom ustupljen predmet na nadležnost, optužilo me je zbog samo jedne rečenice iz naslova teksta - ``Dušan Mihajlović organizovao atentate?``. U Drugom opštinskom sudu predmet je zadužio sudija Jane Parđovski, a predsednica Gordana Mihajlovć na duži rok, ``do okončanja postupka``, osnažila je ``mere obezbeđenja``.
Očekivao sam da će sud, u skladu sa zakonskim odredbama, u vrlo kratkom roku utvrditi moju krivicu, ili me od optužbe osloboditi. Ali, sudija Jane Parđoski mojih jedanaest dana oduzete slobode drži u fioci. Njemu se ne žuri, on zna da mi je ograničio pravo kretanja. Uživa u svojoj nadmoći. Još nije zakazao suđenje!
Biografija g. Parđoskog je impresivna. Bio je muzičar, pomalo narkoman, prijatelj je drmatora iz Demokratske stranke, s kojima je delio poslednji dim. Dovoljno da g. Parđoski postane sudija i zamenik predsednika suda.
Nikada ništa nisam imao protiv Roma, ali predsednica suda Gordana Mihajlović i njen zamenik Jane Parđoski žele da mi pokažu šta je sudska vlast. Može im se. Mada je moja omiljena pesma ``Mama ljubi Cigana Jana``.
Vreme je da priznam. Posle 25 godina bavljenja ovim poslom moj društveni status je iznad uticaja i moći ovih dvoje, i njima sličnih sudija. Tretiram ih kao ... dim. Šta da rade ``obični građani``?
Danas u srpskom pravosuđu, koje je najkorumpiranije na svetu, zamenike državnog tužioca, počev od opštinskih, okružnih i republičkog tužilaštva, imenuje Vlada Srbije. Kako ti ljudi mogu da u ``ime naroda`` ganjaju ministre, ako ih neko uhvati u krivičnoj radnji?
Žestili smo se na Miloševićeve sudije. Nadali smo se da će ih nove vlasti, u regularnom postupku, sa svim dokazima koje su i vrapci znali, razrešiti odgovorne - sudijske dužnosti.
Ministar pravde je uzalud najavljivao smenu sudija i tužilaca. A odluku Vlade Srbije, o razrešenju prekršajnih sudija, koji su sudili po čuvenom Zakonu o javnom informisanju, ukinuo je, kao nezakonitu, i neobrazloženu odluku, Vrhovni sud Srbije.
Posle 5. oktobra, iz pravosuđa je otišlo i ono malo časnih u učenih sudija. Na njihova mesta došle su konkubine političara iz DOS-a, njihove rođake, sestre.
Pravno nasilje počelo je još žešće da se sprovodi. Pooštreni su zakoni, a oni se primenjuju samo na one koji nemaju para za skupe advokate, koji imaju dilove s istražnim sudijama, tužiocima i predsednicima veća. Za krađu mobilnog telefona novopečene sudije kažnjavaju okrivljene višegodišnjim zatvorom, a tužioci žmure na oba oka kada je u pitanju nemilosrdna pljačka vrhova odlučivanja.
Da bi se pred sudom ostvarilo bilo kakvo pravo, potrebno je da prvo odvojite pare za visoke takse, nađete skupog advokata, i onda na rešenje spora čekate mesecima.
Ako želite da se vaš predmet reši ubrzano, onda morate da se isprsite, odrešite kesu. Sudije imaju svoje prohteve.
U ``sablji`` je iza rešetaka stavljen okružni sudija Života Đojinčević, uz lažnu optužbu da je primao mito. Jedan od retkih kome se korumpiranost nije mogla pripisati. Onda su mu nakačili nedozvoljeno posedovanje oružja. Nikom više nije falila dlaka s glave.
Bez posla su ostali republički državni tužilac Siniša Simić, i njegov zamenik Vladimir Manojlović, koji su, među kolegama, slovili kao neukaljani i nekorumpirani. Ali, šta će vlastima takvi ljudi?
Neustavna predsednica republike Nataša Mićić ukazom je postavila načelnika novosadske policije gospodina Đorđa Ostojića za republičkog državnog tužioca, a gospođu Sonju Brkić za predsednika Vrhovnog suda Srbije. Oboje su prihvatili funkcije, mada kao pravnici znaju da je njihov izbor nezakonit, i da će, kada se počnu i u Srbiji primenjivati zakoni, biti pod udarom.
Dok očekuju da se - u ime naroda - pred sudom odluči o njihovom pravu, građanima Srbije preostaje jedino da se mole - "Vo imja Oca i Sina, i Svetog Duha...`` Mnogima jedino još Bog može da pomogne, dok očekuju ovozemaljsku pravdu.
Milovan Brkić

 

OBOLELA NACIJA

22.11.2003.
 Groblja su ponela i ove jeseni. Smrt se kezi na ulicama, šorovima, poljima i putevima Srbije. Čitulje su najprofitabilniji deo dnevnih novina. Zgrozio sam se predlogom jednog od suvlasnika ovih novina, da ih i naš list objavljuje.
Juče ujutro, idući na posao, saznao sam da je umro jedan od novinara lista koji uređujem. U redakciji niko nije obavešten. Sa osećajem tuge i straha raspitujem se po kancelarijama i utvrđujem brojno stanje. Tako saznanjem da među živima više nema Saše Agripova, saradnika na hronici.
Prekujuče, u večernjim satima, kolega Saša primio je svoju prvu pristojniju platu. Krenuo je da podeli radost sa ženom i svoje dvoje dece. Imao je 32 godine i učinilo mu se da je rešio barem deo svojih problema. Došao je iz jednog visokotiražnog dnevnika, u kome je za mesečni rad dobijao 8.000 dinara. Supruga mu nije zaposlena.
Minula decenija uzela nam je pola života. Osećaj beznađa koji nas je prožimao dok je vladao Slobodan Milošević, ostavljao je ožiljke na našoj duši. Strahovi i stresovi, a svako od nas bio je njima izložen, počeli su da uzimaju danak. Jurili su nas Miloševićevi policajci da vojnosposobne mobilišu i odvedu na neko od ratišta. Zaposleni su gubili posao kao tehnološki višak.
Mladi su bežali iz zemlje koliko ih noge nose. Mašinski inženjeri, lekari, profesori, odlazili su u beli svet da peru tanjire, čiste ulice, da rade sve i svašta, samo da očima ne gledaju šta se u njihovoj zemlji događa.
Mnogo smo se radovali tom 5. oktobru. Mnogi su gajili nadu da će, odlaskom Miloševićevih satrapa, početi normalno da se živi. Srušili smo, mislili smo, TV Bastilju, razjurićemo bandu iz Pinka...
Dva-tri meseca posle revolucije počeli smo da gubimo i tu tanku nadu. Nove vlasti su divljačkom upornošću počele da sprovode reforme. Više od milion građana ostalo je bez posla, a i bez nade da će u dogledno vreme i njima da se pruži šansa da normalno žive.
Demokratske vlasti usvojile su zakone o radnim odnosima, koji zaposlenima oduzimaju skoro sva prava, a sindikate smatraju neprijateljskim organizacijama.
Polovina radno sposobnog stanovništva je bez posla. Srbija tavori zahvaljujući donacijama koje pokrivaju rupe u budžetu. Svaki peti stanovnik Srbije je PENZIONER.
U školama učionice su poluprazne - u poslednjih deset godina njihov broj se u osnovnim školama smanjio za trećinu!
Međunarodne humanitarne organizacije izdržavaju, pomoću kuhinja i mršavih obroka, nekoliko desetina hiljada izbeglica. Preostali deo hrane prijatelji i rodbina. Svetska organizacija FAO objavila je da Srbiji preti katastrofalna glad i da ona priprema znatna sredstva za program prehrane stanovništva. Odlazeća vlada je tu vest demantovala, mada ministarka za socijalna pitanja i sama priznaje da je više od milion stanovnika na ivici bede.
Gladni, goli i bosi, ophrvani beznađem, građani se lako razboljevaju. Srbijom haraju socijalne bolesti i tuberkuloza, koju smo još pre tridesetak godina zalečili, ponovo puni bolnice. A bolnice nam liče na klanice. Stare i ruinirane zgrade, bez laboratorija, skenera i savremene medicinske opreme. Mnogi izgube život zbog pogrešne dijagnoze i neispravnih aparata.
Većina protesta zdravstvenih radnika održava se sa zahtevom da im se omoguće normalni uslovi za rad. Svuda u svetu lekari štrajkuju radi povišice plata, a naši traže da im se nabave rendgen aparati, špricevi i sanitetski materijal. I logoraši u Drugom svetskom ratu imali su bolja sledovanja u obrocima od onih koje dobijaju naši bolesnici. Ako želite da se operišete, morate sa sobom poneti zavoje, igle, konac, špriceve. Svega toga nema u našim bolnicama.
Zgrozim se od vesti iz novina, kada lekari traže od svojih siromašnih sugrađana da im daju po sto-dvesta ili hiljadu evra da bi im zalečili rane.
Penzioneri u Srbiji primaju mizerne penzije. Radno nesposobni su i najbolesniji. Svoje oronulo zdravlje oni ne mogu zalečiti, jer su lekovi preskupi. Većina je primorana da danima trpi bolove, jer se na preglede čeka i po nekoliko meseci. Sramotno je napomenuti da u Beogradu u državnim bolnicama i klinikama nema ni dva ispravna skenera. Ima ih na desetine u privatnim ordinacijama, al` pregled kod tih lekara košta više od prosečne jednogodišnje plate.
Skoro svakog dana u Srbiji se događaju porodične tragedije, sin ubije majku, sestru, oca... Više od polovine umrlih komunalne službe sahranjuju o trošku opštine, jer rodbina pokojnika nema para za pogrebne usluge.
Srbija je zemlja staraca, nezaposlenih, bolesnih, socijalno ugroženih.
Mi smo bolesna nacija koja polako odumire.
Nažalost, ni vladajuće, ni opozicione partije ne pominju pitanje našeg biološkog opstanka. Kao da ih se to ne dotiče. Oni pominju reforme, zakonitost, ulazak u Evropu. Ako neko od nas i preživi sve te reforme, moći će da posvedoči da je do pre dvadeset godina Srbija bila moderna, evropska država. Šta nam se to dogodilo za samo dve decenije?
Milovan Brkić
www.milovanbrkic.com

 

PREDAJTE SE!

21.11.2003.

 Ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom u odlazećoj vladi gospodin Goran Pitić po povratku sa sastanka sa donatorima svečano je saopštio javnosti da je Srbija dobila donaciju od milijardu i sto miliona evra!
Čoveka, koji je doneo ovako radosnu vest, trebalo je dočekati sa crvenim tepihom, gardijskom brigadom i pozdravnim govorom. Jer, reč je o ogromnom novcu, kojim bi opljačkana Srbija mogla da prezimi i prehrani stanovništvo koje je na ivici krajnje bede, kako bi se statističari izrazili.
Naravno, ministar Pitić nije impresionirao javnost. I mala deca znaju da je reč o običnoj laži jednog neodgovornog ministra. Ipak, jedan deo njegove izjave zaslužuje svu našu pažnju. Reč je o ministrovom priznanju da je u minule tri godine njegova vlada dobila 3,4 milijarde dolara donacija, što predstavlja vrednost jednogodišnjeg budžeta Srbije.
Strani donatori tražili su da srpska vlada položi račune i odgovori na prosto pitanje - gde su otišle tolike pare?
Zamenica ministra Pitića gospođica Ana Trbović tim povodom se oglasila i saopštila nam da Srbija uživa loš imidž u svetu i zatražila da se iz tanušnog budžeta odvoje pare i u svetu lobira i popravi imidž ove vlade.
Cinizam ministrove zamenice je, čini se, beskrajan.
Odlazeću vladu svakodnevno su potresale afere i skandali čiji su akteri bili ministri srpske vlade i članovi njihovih kabineta, kao i ljudi iz gornjih struktura partija koje su činile koaliciju DOS. Reketiranje, namešetni tenderi, nezakonit izvoz i uvoz šećera, duvana, nafte i energenata, rasturanje narkotika i naručena ubistva, osnovna su delatnosti većine članova odlazeće vlade.
Ekonomsku katastrofu i haos koji je stvoren planski su skrojili ``ekonomski stručnjaci i eksperti``. Njihov mentor bio je bivši Miloševićev ``ekspert`` i potpredsednik savezne vlade gospodin Danko Đunić. Njegovi učenici ušli su u vladu pokojnog premijera sa odrešenim rukama, jer se premijer koji je po obrazovanju filozof-marksističkog opredeljenja, u ekonomiju, osim pljačkanja, nije mnogo razumevao, niti ga je, iskreno rečeno, ona i zanimala.
Svakog petka, pri kraju radnog vremena, ministri Gordana Matković, Goran Novaković (nasledila ga je gospođa Kori Udovički), Aleksandar Vlahović, Slobodan Milosavljević i Aleksandar Vlahović, čekali su na prijem kod Učitelja Danka Đunića.
Krah bankarskog, ekonomskog , privrednog i socijalnog sistema, projektovali su Đunićevi ljudi, okupljeni oko, tada nevladine organizacije Gl7 plus (u javnosti zvanoj kao Gej 17 pozitivni).
Većina ministara iz ``nestranačkog dela Vlade``, kako je voleo da to posebno ističe pokojni premijer, imala je loše kvalifikacije i stručnu osposobljenost za poslove koje su preuzeli. Naročito su im pobude bile loše.
Poput roja skakavaca opljačkali su Srbiju do gole kože, rasprodali je u bescenje. Smederevski "Sartid" prodali su za samo 23 miliona dolara, a dug ove firme od gotovo dve milijarde dolara preuzela je srpska vlada i biće vraćen iz budžeta, parama siromašnih poreskih obveznika.
Nabrojati konkretne slučajeve pljačke, životinjskog otimanja i rasprodaje nacionalnih dobara, koja je gospoda okupljena oko Danka Đunića sprovodila u prošle tri godine, bilo bi nemoguće, jer bi nam nedostajalo papira.
Sasvim konkretno pitanje traži odgovor. Gde su potrošena 3,4 miliona evra, koja su, prema ministrovom priznanju, došla u budžet Srbije za vreme mandata ove vlade? Svaki evro treba opravdati. Bojim se da se pri svođenju računa polovini novca gubi trag. Pojela ga maca.
Cinično deluje izjava zamenice ministra Pitića da Srbija uživa loš imidž u svetu, i da ga uz velike pare treba popravljati. Loš imidž Srbije stvorila je vlada pokojnog premijera Đinđića i aktuelna gospodina Živkovića. Utonula u živo blato pljački, prevara i kriminalno-mafijaškog delovanja vrhuške okupljene oko centra moći zvanog DOS, ovakva vlada, nije nikakvo čudo,i ne može garantovati sigurnost stranih investicija, jer ne može da obezbedi ni sigurnost svojim građanima.
Srbija može da povrati ugled i čast, da postane respektabilna za strane i domaće investitore i bez trošenja para na marketinške agencije. A nema tih para kojima bi se ovako nakazna vlada mogla proglasiti za uspešnu i odgovornu. Njena izdajnička politika prema sopstvenim nacionalnim interesima ostavila je pogubne rezultate.
Ako sadašnji ministri i svita mafijaša koji su predstavljeni kao biznismeni, i oni koji su u vrhovima DOS-a donosili odluke o pljačkanju budžeta, donacija, rasprodaji svega i svačega, prvih dana kad se formira nova vlada, budu pohapšeni, izvedeni na sud i ako bude utvrđeno koliko su para oteli, i na koje račune stavili, i sudskim odlukama se te pare vrate u budžet, Srbija će dobiti na ugledu i svetski biznismeni će s manje opreza dolaziti u Beograd da pazare, da grade fabrike, ulažu u preduzeća..
Poruka novoj vladi mora biti jasna - Pohapsite sve lopove okupljene oko odlazeće vlade i tako spasite Srbiju. Ili da se sami predaju istražnim organima.
www.milovanbrkic.com
Milovan Brkić

 

ZATIRANJE TRAGOVA

20.11.2003.

 Odluka neustavne predsednice Srbije gospođe Nataše Mićić da raspiše vanredne parlamentarne izbore donela je slobodu najčuvanijem pritvoreniku beogradskog Okružnog zatvora u Beogradu Ljubiši Buhi Čumetu.
Za života pokojnog premijera Đinđića, gospodin Buha je najavljen kao zaštićeni svedok, koji je trebalo da svojim iskazom pred specijalnim sudijom i tužiocem strpa u zatvor bandu koja je nazvana ``zemunski klan``. Sam Buha je bio godinama vođa bande iz Surčina, od koje su se njegovi učenici, predvođeni pokojnim Dušanom Spasojevićem, odvojili i osamostalili, i počeli rat za teritoriju i tržište.
Gospodin Ljubiša Buha je autolimar po obrazovanju. Dva puta je osuđivan presudama Okružnog suda u Beogradu, na uslovne kazne zatvora, a izrečena mu je i mera obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi. Desetine drugih postupaka, koji su pokretani, nikada nisu završeni.
Polupismeni seljak iz Surčina počeo je kao sitan policijski doušnik i kradljivac kola. Onda je dobio policijsku zaštitu, i njegova banda je ukrala nekoliko desetina hiljada automobila, rasturila stotine kilograma narkotika, pobila na desetine ljudi, silovala mnogo devojaka i žena... Gospodin Buha ima probleme sa padežima, ali je pod policijskom zaštitom Surčin postao zabranjen grad.
Sin bivšeg predsednika Miloševića bio je u velikim poslovima sa don Buhom.
Onda je došao 5. oktobar, i kada je sve bilo gotovo, kada se sa ulica Beograda razvio dim od suzavca, a general Pavković svoje jedinice zadržao u kasarni, banda iz Surčina krenula je da promeni gospodara.
Uz pobednike, predvođene Zoranom Đinđićem, rame uz rame, našao se i Čume. Došao je sa svojim kompanjonom, a Đinđićevim kumom Dragoljubom Markovićem, vlasnikom kompanije ``Krmivoprodukt``. Američki gangsteri su svojim firmama uglavnom davali zvučna imena.
U Čumetovu i Markovićevu imperiju u Surčinu svakodnevno, posle 5. oktobra, dolaze premijer Đinđić, gospoda Čeda Jovanović, Beba Popović i vrhuška iz Demokratske stranke.Ugovaraju se poslovi, smaknuća, deli teritorija, tržište...
Kada se našao u ćeliji Okružnog zatvora, Buha je počeo da shvata da je uvučen u paukovi mrežu. Njegovi pajtosi počeli su da ga puštaju niz vodu. Čak ni okružni sudija Marko Kljajević, čest gost u Čumetovoj imperiji, nije uspeo da izdejstvuju da se vođa surčinske bande nađe na slobodi.
Kada je gospođa Mićić raspisala vanredne parlamentarne izbore, Čumetovi saborci iz vlasti Čeda Jovanović, Beba Popović, premijer Živković i svita ``biznismena``, uplašila se da će, kada se u januaru promeni vlast, Ljubiša Buha, suočen sa višedecenijskom robijom zbog zločina koje je, po sopstvenom priznanju izvršio, obznaniti ko je sve od njega dobijao stotine hiljada zelenih novčanica, kome je poklanjao konje, automobile, kupovao stanove, i sa kim je bio u poslovnim odnosima, asvaltiranja puteva.
Odluka da se gospodin Buha, ekspresno pusti na slobodu, uslovljena je panikom od gubitka vlasti. U ćeliji Okružnog zatvora Čume je, relativno, bio zaštićen. Njegovo smaknuće teško bi moglo da se opravda javnosti. Njegovim puštanjem na slobodu, daje se mogućnost da ``zaštićeni svedok`` bude ućutkan. Skoro sam siguran da će se u slučaju gospodina Buhe primeniti staro mafijaško geslo - ``mrtva usta ne govore``. Njegovo smaknuće biće pripisano paravojnim formacijama.
Duboko verujem da gospodin Buha neće dočekati u životu januarsku primopredaju vlasti. Sigurno je da će, proces koji je započet pred specijalnim većem sudije Marka Kljajevića, nove vlasti otvoriti za javnost, što je i red kada se sudi ubicama predsednika vlade. U tom procesu i Ljubiši Buhi sledi višedecenijska robija. Vođa surčinske bande, koji je lišen svakih moralnih nazora, ponudio bi i novim vlastima da opiše drugu stranu lica svojih pokrovitelja iz odlazeće vlade.
Njegovo brzopotezno puštanje na slobodu, ima, dakle, samo jedan cilj. Da se zatru tragovi aktuelnih vlastodržaca, i njihovih nedela. Teško je pretpostaviti da će Čume pobeći iz zemlje, jer nema države koja ga neće isporučiti, kada se zatraži njegovo hapšenje.
Kada oseti slast slobode, Čume će morati da otvori oba oka, ako želi da ostane u životu. Mislim da je, nažalost, sudbina zaštićenog svedoka rešena. Odluku o njegovom životu doneli su oni koji su naložili da napusti ćelije okružnog zatvora.
Srpska vladajuća mafija ubija bez milosti.

Milovan Brkić

 

ZLOČIN PRAŠTANJA

19.11.2003.
Pre neku noć probudili su me košmarni snovi. Sanjao sam kordone policije koji jure demonstrante prema Brankovom mostu. U snu sam bio među njima i slušao krike devojaka i žena koje su razulareni Miloševićevi policajci tukli kao stoku. Krv je šikljala, a poživinčeni policajci kidisali su na građane, kao besni psi.
Posle dugo nisam mogao oka da sklopim. Rojile su mi se misli, navirala sećanja na dane kada sam, u koloni sa stotinama hiljada građana, pokušavao da osvojim slobodu, da se urazumi vlada gospodina Miloševića. Koliko puta sam noću, posle tih surovih susreta policije i građana, sanjao dan kada će nove demokratske vlasti, pred lice pravde, pred nepristrasna sudska veća, neostrašćena političkom opredeljenošću, utvrditi krivicu Miloševićevih dželata i krvnika iz policije, tajne i javne.
Nismo ni sanjali da će Miloševićevi ukazni generali, posle 5. oktobra, još više napredovati u službi, i da će nas, ponovo, juriti na buljuke, tući u skučenim sokacima, uhoditi, pretresati naše stanove.
Nisam mogao sanjati da će me posle tog 5. oktobra, 4. aprila ove godine, takozvane demokratske vlasti uhapsiti kao poslednju staničnu kurvu, bez naloga pretresti moj stan i odvesti u nepoznatom pravcu. Kada sam se osvestio u zatvoru, nekako mi je laknulo, znao sam da neću završiti negde u gluvo doba noći.
Posle 5. oktobra, doduše, nisu nam se više kezili julovski komesari Goran Matić i Ivan Marković, ružeći na sva usta one koji ne slede njihovu politiku.
Televizija Pink, koja nam je prenosila kongrese JUL-a, sa sve pesmama 'po šumama i gorama naše zemlje ponosne', i njen direktor Željko Mitrović samo su na par sati prekinuli svoj program. Umesto partizanskih pesama počeli su emitovati 'leva ruka, desni džep'. Nekadašnji ideolog JUL-a g. Željko Mitrović opet je počeo da vedri i oblači. U njegov kabinet sada svraćaju Goran Vesić, Čeda Jovanović i kokainska družina iz DOS-a.
Snovi miliona građana, koji su sanjali pad režima Slobodana Miloševića, ostali su samo pusti snovi.
Vlada s pokojnim premijerom Đinđićem na čelu brzo je zaboravila na krv, suze i patnje ljudi koji su s njim išli u istoj koloni. Oni protiv koji smo godinama demonstrirali sada su postali prijatelji tadašnjeg premijera i članova njegove vlade i vrhuške DOS-a.
Pokojni premijer je pred većem okružnog sudije Gorana Čavline osuđen na sedam meseci zatvora uslovno, zbog navodnog širenja lažnih vesti o poslovanju tadašnjeg premijera Mirka Marjanovića. Ali, njega to više nije zanimalo, nije nastojo, da sada s pravim argumentima dokaže da nije bio kriv. Gospodin Mirko Marjanović i njegovi ministri nastavili su normalno da žive sa svim svojim opljačkanim parama, kontima, vilama, automobilima. Niko iz gornje strukture Socijalističke parije i JUL-a nije završio u Zabeli niti Sremskoj Mitrovici. Milijarde dolara, iznetih za vreme vladavine režima g. Miloševića, opljačkano je s računa naših banaka, fondova, preduzeća. Borka Vučić je na slobodi i niko je ne uznemirava.
Ministri vlade pokojnog Đinđića i vrhuška iz DOS-a, rapoređena u poslaničke klupe, u upravne odbore javnih preduzeća i tenderske komisije, nastavili su da pljačkaju ionako opljačkanu Srbiju. DOS-ovi ministri i njihovi saradnici zidaju kuće u Filadelfiji, Kaliforniji, na Floridi, nestatusni činovnik Beba Popović sabira stanove po belom svetu. Đinđićeva udovica čeka konačno ostavinsko rešenje, da bi nasledila milijardu dolara iza svog pokojnog muža i najavljuje da će se, zauvek, iseliti iz zemlje i nastaniti u Nemačkoj, sa svim tim novcem.
Našim, naravno.
U Srbiji su raspisani vanredni parlamentarni izbori. Oni, za sada, plaše građane. Niko od opozicionih, ni parlamentarnih, ni vanparlamentarnih stranaka ne najavljuje da će javno pokrenuti pitanje odgovornosti sadašnjih ministara, njihovih pomoćnika, ranih biznismena koji su, štiteći se članstvom u demokratskoj stranci, harali Srbijom.
Niko, ama baš niko od vodećih ludi iz političkih stranaka, čak ni naznakama ne obećava javnom mnjenju i biračima da će pred sudska veća i na javna suđenja izvesti ljude koji su minulih meseci u novinama prozivana za najcrnja krivična dela.
Srbija je u punom rasulu, u nestajanju. Za dve decenije stanovništvo Srbije biće prepolovljeno.
Aktuelni opozicionari, čini se, nemaju nikakvu viziju demokratske Srbije, kao da se stide da najave da će omogućiti da Srbija dobije nezavisno sudstvo i policiju, koji će pohapsiti sve te Miloševićeve i Đinđićevo-Živkovićeve lopove i pljačkaše. Dosta nam je montiranih i tajnih procesa. Suđenje pljačkašima Srbije treba učiniti javnim, a okrivljenima omogućiti sva prava. Treba, nema sumnje, okrečiti ćelije Okružnog zatvora i kućni red učiniti pristojnim, kada to već DOS-ova vlast nije poklonila svojim građanima.
Ako se nova vlada radikalno ne obračuna s kriminalom vrhova odlučivanja iz prethodne vlade, Srbija će, definitivno, nestati kao država.
Nadam se da 29. decembra, posle glasanja, neće ostati na snazi krilatica: "Sjaši Kurta da uzjaše Murta".
Milovan Brkić

 

Zlocinci iz Rujista

18.11.2003


Proslog petka u mojoj teskobnoj kacelariji troje sluzbenika Medjunarodnog krivicnog suda za ratne zlocine u Hagu skoro dva sata je pokusavalo da od mene dobije odgovore na pitanja, za koja tvrdo verujem, nemaju nikakve veze sa istinom, niti sa pitanjem ratnih zlocina.
U skladu s vaspitanjem, ljubazno sam prihvatio poziv haskih islednika. Imao sam gadan osecaj, jer nikog nisam ovlastio da u moje ime moze ubijati tudju decu, zene, sestre, majke i nejac, niti da pali njihove kuce, svetinje...
Ta nelagoda i jeza koja me je podilazila dok sam razgovarao, svojevoljno, s haskim islednicima, u meni se povecavala razmisljanjem o polozaju onih koji sada u Hagu cekaju na sudjenja, koja ce im poceti tek kad svita istrazivaca, skupljenih s koca i konopca, uspe da prikupi tone izjava, papira, snimaka... A to, bogami, traje godinama.
Razmisljao sam i o majkama ciji sinovi jedinci, ili jedinice, a nekima cele porodice, godinama iscekuju da se ubice njihovih najmilijih u Hagu nagode s tuziocima, kako bi se iz budzeta potrosilo manje para, da za visestruka ubistva i silovanja, pocinioci dobiju, nagodbom, po nekoliko godina robije. Ta nakazna haska pravda sigurno ce jos vise pogoditi porodice zrtava i one koji su zlocin preziveli.
Sreten Lukic, ukazni general Slobodana Milosevica, aktuelni nacelnik resora javne bezbednosti srpske policije, optuzen je, i haski sud trazi njegovo hapsenje i upucivanje u pritvorsku jedinicu. Kad je optuznica objavljena, i uz g. Lukica optuzena jos trojica srpskih generala, Vlada g. Zivkovica saopstila je da generale nece proslediti za Hag. Zakon o saradnji sa haskim sudom, koji je predlozila ova vlada, vise ne vazi! Vazio je bas do tog dana, al vise ne!
General Sreten Lukic je iz sela Rujista, kod Visegrada. Njegova braca od strica, iz iste kuce, optuzena su za najstravicnije zlocine. Milan je osumnjicen za ubistvo, streljanjem i klanjem na Andricevoj cupriji u Visegradu preko dve hiljade ljudi muslimanske veroispovesti. Klao je, silovao, pljackao, streljao, zastrasivao. Njegov brat Dragan takodje je na listi begunaca. Milanu se sudi i u Beogradu, za ubistvo 17 gradjana iz Sjeverina, sumnjice ga da je iz voza koji je iz Beograda isao za Bar, izveo 21 putnika koji nisu bili cistokrvni Srbi, i pobio ih.
Milan se slobodno seta po Obrenovcu. Njegov brat Sreten je znacajni policijski glavesina. Kada je Emin Vila, sef saobracajne policije iz Obrenovca zatrazio dozvolu da poseti uhapsenog Milana, koji se pre nekoliko godina nasao u Okruznom zatvoru, zeleci da pita svog komsiju iz Rujista, u cijoj su kuci Lukici pojeli svoje najsladje kolace i ruckove, zasto mu je pobio bracu, oca i ujake, a poklao mladje sestre, Milanov brat Sreten, ugledni Milosevicev general-potpukovnik, premestio ga je sa sluzbom u Beograd, u recnu policiju, nameran da svog komsiju iz Rujista posalje da se druzi sa ribama.
Gospodin Emin Vila je preziveo, zahvaljujuci naporima generala Radeta Markovica, koji je policajca Vilu poslao u prevremenu penziju. Na tom gestu treba, i pored svih njegovih greha, zahvaliti gospodinu Markovicu.
General Lukic je olicenje zlog coveka. Preko hiljadu pravnosnaznih presuda, kojima su ponistavane njegove odluke o otkazima policajaca, odbio je da izvrsi. Zakon je bio u njegovoj ruci. A njegova teska ruka potpisivala je sebi resenja o cestom menjanju stanova. Koliko li je ljudskih sudbina srpskih policajaca i njihovih porodica na dusi obesnog generala?
Sreten Lukic je besomucno jurio haske optuzenike, osim svoje brace. Licno je komandovao hapsenjem pukovnika Sljivancanina, i nazdravljao sampanjcem. Isporucio je g. Milosevica, ispratio Milana Milutinovica, generala Ojdanica... Svoje zemljake, s one strane Drine, olako je promovisao u generale, pukovnike. Kada je ruka haske pravde stigla i do njega, kriknuo je, i naredio policajcima da protestuju na Trgu Republike. U nemoj koloni, dva po dva, drzeci potiljacnu razdaljinu, policajci su morali da izraze 'podrsku svom generalu'.
Voleo bih da general Lukic prvo ode u smrdljive celije Okruznog zatvora da odgovara za sva zla koja je ucinio gradjanima Srbije. Mislim da bi njegova nedela bila teza od onih za koje ce ga optuziti haski tribunal, i koja on, duboko sam uveren, nije pocinio.
Ali, buduci da cemo morati da ispunimo zahteve iz Haga, zahtevam da odlazeca vlada postuje svoje zakon i Sretena Lukica, za pocetak, odmah uhapsi, odvede ga u CZ i potom sprovede u Seveningen.
Nepravda ucinjena hiljadama ljudi ne sme da zastari, niti da se pravda nacionalnim interesima. Ocekujem javnu poteru za Lukicima iz Rujista.
Pise Milovan Brkic

 

Molim gornji naslov

15.11.2003

U Srbiji, barem prema zvanicnim izvestajima, vise od trista hiljada gradjana ima pravo na socijalnu pomoc. Propisi po kojma se dodeljuje socijalna pomoc vrlo su restriktivni. Molilac mora da dokaze da je nezaposlen, da nema drugih prihoda, niti pokretne imovine i drzavnom organu - Centru za socijalnu zastitu - treba da prilozi barem desetinu raznih potvrda i dokumenata.

Pomoc koju drzava Srbija dodeljuje svojim gradjanima mizerna je i od para koje se dobiju ne moze se kupiti ni vekna hleba niti litar mleka dnevno da se dusa odrzi u zivotu. Ni drzava Srbija nije u boljem polozaju i korisnicima se ni ta pomoc ne isplacuje redovno.

Socijalno nezbrinuta lica su uglavnom ostavljena od porodice, stara su, radno nesposobna, a vecinom i nepismena. Teze od gladi, hladnoce i bede, vecina molilaca tragicnije podnosi administratrivne prepreke. Uglavnom nevesto sricuci slova na pohabanim papirima pocinju zahtev sa: 'Molim gornji naslov...'

A naslov je hladan, neosteljiv, strog i autoritativan. Polupokretni moraju da potrce, da se rastrce, da progledaju na oba oka, ako su oslepeli, ili da prohodaju, makar i na stakama, ako zele da izvade sva ta silna uverenja, potvrdice, dokaze, ako zele da dobiju dve do tri hiljade dinara, koliko drzava Srbija isplacuje svojim radno nesposobnim gradjanima.

Kad se molba podnese, drzavni sluzbenici, po slovu zakona, imaju pravo da obave izvidjaj, da to provere, domere i, ako molilac uspe da po kantama i kesama za smece nadje hrane, koju inace i gladni i siti jedva da vise bacaju, mozda ce uspeti i da docekaju da im drzava uruci resenje kojim konstatuje da je gradjanin bas do kraja siromasan.

Republika Srbija, iz svoga budzeta, placa i zene koje su na porodiljskom odsustvu, pomaze invalide iz raznih ratova, isplacuje decje dodatke... Naravno, sa zaostatkom od nekoliko meseci. Ni seljaci, paori niti, kako to drzavni sluzbenici kazu, poljoprivredni proizvodjaci, ne primaju mesecima svoje, vise nego mizerne penzije.

Stanje u kome gradjanin moli drzavu, preko njenih sluzbenika, da mu pripomogne kako bi ostao u zivotu, u Srbiji je dovedeno do takve mizerije, da ih ni najtalentovaniji psihoanaliticar ne bi mogao objasniti.

Kad se od drzave i njenih predstavnickih organa trazi da arbirtrira u slucaju povrede prava gradjana, onda drzava ume da se izbeci, da se nakostresi, tako da gradjanina podidju zmarci.

Ako vam neko udje u stan iz cista mira, dok ste na poslu ili u poseti nekom bliznjem svom, trebace vam barem dobrih godinu dana dok pravnosnznom presudom uljeza ne oterate iz vlastitog stana. Naravno, moracete da stanujete pod satorom, pod mostom ili kod prijatelja, ako se umilostvi da vas primi. Na rodbinu ne racunajte, ona vam nece pomoci.

Sudska zastita u Srbiji na nizem je nivou nego u vreme cesto potezanog Dusanovog zakonika. Iako su sada bolje placene, sudije, zbog raznih zakonskih smicalica, svaku odluku donesu posle godinu dana potucanja po sudnicama. Tesko je i da se razvedete, ako nemate vezu.

Pogotovu na sudsku zastitu ne mogu ocekivati oni koji izgube posao. Radni sporovi se pred sudovima otezu kao da je u pitanju spor pred Medjunarodnim sudom pravde u Hagu.

Zivot svojim gradjanima u stotinu hiljada slucajeva zagorcaju i opstinski sluzbenici, koji vas po kratkom postupku mogu iseliti iz stana, iz lokala, jer zalba na odluku cinovnika ne odlaze izvrsenje. Ako visi organ takvu i ponisti, tim papirom mozete obrisati cipele.

Pravda proistice iz kulture jednog naroda. Sta nam vrede zakoni, propisi, uredbe, ako u siromasnom drustvu te pravne akte sprovode cinovnici bez morala, osnovnog vaspitanja i postovanja osnovnih vrednosti.

Polovina gradjana Srbije jedva srice slova, o padezima da i ne govorimo. Susret sa olovkom dozivljavaju kao neresiv problem. Njihova sudbina, dok 'mole gornji naslov', da se o njihovom pravu odlucuje, toliko je tragicna da je samo vlada, corava na oba oka, ne moze da uoci.

Ako se zaklinje da sluzi gradjanima, onda je duznost svake vlasti da vodi racuna o obrazovnim prilikama i neprilikama svojih gradjana, pojednostavi postupak komunikacije s njima i lisi ih obaveze da se molilac pred drzavom razgoliti do gole koze, da u svim bojama preslika svoje prilike i neprilike, kako bi se drzava smilovala da mu dodeli koru hleba ili saku dinara da majkama da svojoj deci, a nasim pokoljenjima kupi solju mleka.

Nije ni cudo sto smo spali na zadnje grane, kada nam kulturne vrednosti promovise i uspostavlja Televizija Pink.

Milovan Brkic

 

Alal vera, Al!

14.11.2003

Cikaski gangster Al Kapone sumnjicen je za izdavanje naloga za ubistvo vise od hiljadu ljudi, za mnoga prebijanja, uterivanja dugova i reketiranje.

Srpski naslednici Al Kaponea danas koriste suptilnije metode i pune svoja konta na nacin na koji bi im i vodja americkog podzemlja skinuo sesir i poljubio ruku.

Kandidata za mesto Vodje svih pljackasa u maloj Srbiji ima mnogo.

Gospodin Danko Djunic, po narodnosti Crnogorac, rodjen je 1949 godine. Po obrazovanju je ekonomista, doktor nauka.

Za vreme (straho)vlade bivseg predsednika Slobodana Milosevica, njegovi sunarodnici i saplemenici iz Crne Gore uzeli su u svoje ruke svu imovinu Srbije. Borka Vucic je kontrolisala banke, uz pomoc dr Miodraga Zecevica, gospodin Danko Djunic postao je potpredsednik savezne vlade, zaduzen za ekonomske odnose sa inostranstvom, a gospodin Milan Beko poceo je s privatizacijom i rasprodajom srpskih preduzeca.

Gospodin Danko Djunic je na potpredsednicko mesto dosao iz americke revizorske kuce "Delojt end Tus". Za manje upucene treba navesti da revizorska kuca, nakon uvida u poslovanje odredjene kompanije, banke ili korporacije, pod punom odgovornoscu garantuje za uspesnost svojih klijenata.

S pecatom americkog "Delojt end Tusa" i potpisom gospodina Danka Djunica, cetiri najvece srpske banke ('Beobanka', "Beogradska banka', 'Jugobanka' i 'Invest banka') dobile su potvrde da posluju kao uspesne banke s velikim kreditnim potencijalom. Na osnovu ovakvih nalaza i banka je ulazila u aranzman sa stranim partnerima i davala garancije za kredite nasim preduzecima.

Kada je dosla nova vlast, guverner Dinkic je banke poslao u stecaj. Gospodin Djunic nije se uzbudio. On je nastavio da se bavi biznisom i postao direktor svoje firme za istocnu Evropu. Kadrovi "Dilojt end Tusa" rasporedjuju se na kljucna mesta. Gospodja Gordana Matkovic postaje ministar za socijalna pitanja, Aleksandar Vlahovic preuzima Ministarstvo za privatizaciju, Goran Pitic vodi resor za ekonomske odnose sa inostranstvom, Vladimir Cupic imenovan je za direktora Agencije za privatizaciju. U ovoj agenciji zaposljavaju se Sinisa Mali i Katarina Toncic, a iz revizorskih kuca "Ces Mekon" i "Citadela" dolaze Mirko Cvetkovic i Jelena Milenkovic. Da ironija bude veca, u istoj zgradi nalaze se i Ministarstvo za privatizaciju i "Dilojizt end Tus".

Gospodin Djunic je uspesno kao revizor privatizovao kotorski 'Jugopetrol', stavljajuci u svoj dzep sest miliona dolara, a velike pare na svoj racun uzeo je i od privatizacije smederevskog "Sartida" i kragujevacke "Zastave".

Ucenici g. Danka Djunica ministar Alekandar Vlahovic i kompanja iz Agencije za privatizaciju omogucili su svom Vodji da rasprodajom srpskih preduzeca zaradi desetine miliona. Gospodja Pava Zecevic, supruga Dankova, "uspesno' je vodila Akcijski fond iz Grcke i za velike pare uvezla je polovnu opremu.

U minule tri godine konto gospodina Danka Djunica uvecan je, tvrde nam inspektori Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, za nekoliko desetina miliona zelenih novcanica.

Kada je 'uspesno zavrsio posao rasprodaje Srbije', g. Djunic napusta brod koji je uhvacen u krivolovu. Vise nije u firmi "Diloj end Tus". Posvetio se gradnji svoje velelepne vile na Floridi, gde namerava da, kao pravi Crnogorac, stotinu miliona dolara opljackanih para od srpskih preduzeca i banaka na miru trosi. Njegovi ucenici krenuce s njim, u Ameriku. Sinisa Mali, koji je u Agenciji za privatizaciju pokrivao Djuniceve marifetluke, ocekuje posao u svetskoj banci, a ministar Vlahovic zida na hacijendi u Kaliforniji svoj zamak...

Dok je vodio "Dilojt end Tus" i pljackao iz senke, nije na sebe skretao paznju javnosti, nije se eksponirao. To su cinili njegovi ordonansi u liku Vlahovica, Cupica i Sinise Malog. Danas on posecuje elitne beogradske restorane i trosi svoju 'sicu', okruzen gomilom telohranitelja.

Svaki americki gangster, poreklom Italijan, ili Irac, Rus ili Poljak, uvek je govorio s ponosom i iskrenoscu pred porotom i americkim novinarima: "Ja volim Ameriku" (I love America).

Kandidati za Vodju svih pljackasa Srbije, pristigli iz Kotora, Knina, Cetinja, Herceg Novog ili Berana, poput gospodina Djunica, Beka, Vuciceve i drugih Djunica, s ponosom mogu izgovarati samo jednu recenicu: "Ja sam ojadio Srbiju". Alal vera Al !

Ako se nova vlada odluci da goni ove pljackase, oni ce, mozda, vec biti na sigurnom, u Kaliforniji, Cikagu, na Floridi...

I bice slaba uteha, ako neki njihov po rangu sitniji saradnik bude izveden pred sud i poslat u Zabelu. Opljackane pare ostace na njihovim kontima u inostranstvu, koje ni njihovi potomci za nekoliko zivota ne mogu potrositi. Da li treba da se tesimo izrekom da je oteto i - prokleto.

Milovan Brkic

 

Canak i cancici

12.11.2003

Pise: Milovan Brkic

Negde pred sam kraj vladavine Slobodana Milosevica, demonstrantima na beogradskom Trgu Republike - bilo ih je nekoliko desetina hiljada - sa govornice se obratio covek sa salom oko vrata, nalik Arafatovom, koji je trazio da se tadasnji predsednik Milosevic obesi javno o banderu. Vecina demonstranata je bila spremna da licno izmakne stolicu, i da tadasnji predsednik 'omrsi konopac'. Govornik koji je izneo predlog o vesanju bio je gospodin Nenad Canak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine. Danas bi, posle samo tri godine, i govorniku, sa istim zarom, vecina tadasnjih demonstranata protiv Miloseviceve diktature, izmakla stolicu. Sta se to desilo s gospodinom Cankom? Strahovlada je odavno iz nas, i ne treba podsecati na njen ucinak. Milioni gradjana godinama su izlazili na ulice, tuceni i sibani od policije, tajne i javne, gutajuci suzavac, slusajuci krike. Kad je 5. oktobra rezim pao, mnogima se ucinilo da ce ova vlada makar pokusati da ne krade, da gradjanima priusti vise socijalne pravde, vise licne i imovinske sigurnosti, vise posla i radnih mesta. Umesto jednog, dobili smo vise diktatora. Nenad Canak je nastavio da nosi sareni sal, simbol palestinskog stradanja. U javnosti je nastupao kao 'zastitnik vojvodjanskih interesa', sa Tudjmanovom parolom 'moje pare u mom novcaniku'. U praksi je ta parola za gospodina Nenada imala prakticniji smisao - 'vojvodjanske pare u mom dzepu'. Narkodileri i predvodnici zlocinackih grupa postali su Cankovi nerazdvojni drugovi, a njegov 'mili i predobri kum' Miodrag Kostic i levom i desnom rukom je, uz aminovanje predsednika vojvodjanske skupstine, kupovao secerane, i uvoznim secerom trgovao, zgrcuci milione dolara. Kad je iza brave stavljen vodja veternicke grupe Nenad Opacic, posle osude na visegodisnju robiju, gospodin Canak se nije ustrucavao da javno potvrdi da je narko diler njegov stari prijatelj i saborac. U kom poslu? Optuzbe na racun biznismena Miodraga Kostica bile su konkretne. Kupovina secerana za male pare, na namestenim tenderima. Zloupotreba povlastice koju je Evropska unija dala Srbiji i Crnoj Gori da bez carine mogu izvoziti prehrambene proizvode omogucila je da Miodrag Kostic na kajmakcalanska i druga ostrva, na svoja konta, stavi stotinu miliona dolara. Iz Evropske unije su stizale pretnje o ukidanju povlastica, koje vojvodjanske paore vode u bankrotstvo. Ali, tu je gospodin Canak, predsednik vojvodjanskog parlamenta, koji kaze da je "moj mili i predobri kum Kole posten covek'. Posten da posteniji ne moze biti. Spisak 'nestasluka' gospodina Canka je impresivan. Gotovo da nema vaznijeg posla u pokrajini nad kojim nije njegova ruka. Provizija, omiljena je rec coveka sa Arafatovim salom oko vrata. U blindiranom dzipu, sa svitom telohranitelja, gospodin Canak sparta pokrajinom i ubira harac. Neko mora zameniti nezamenljivog Nesu Opacica. Pokrajinski budzet nije veliki, ali i od njega se moze uzeti deo kolaca. Javne nabavke su idealna prilika, a Canak je uticajan. Njegovi ljudi su i s jedne i s druge strane sora. Za tri godine je, tvrde upuceni, 'usparao' desetine miliona eura. Sve je to bilo obavijeno brigom za 'vojvodjanske paore i gradjane'. Cim Canku iz Beograda stigne aber da je 'malkice prekardasio' u uzimanju, on se, iz sveg glasa prodere, i pripreti kako se vise ne mogu tolerisati unitarni potezi Vlade iz Beograda, koja, navodno, nemilice pljacka Vojvodjane. A, onda i njegovi "cancici", drugari iz unitarnog centra, odustanu od prozivki i njegovog privodjenja pravdi. Gospodin Canak je na celu stranke koja ima sasvim malo sledbenika. Ali su oni 'mali, ali uigrani'. Kadri su stici i uteci. Kad u Srbiji profunkcionisu institucije, ili sa vlasti odu njegovi pajtosi iz DOS-a, Canak ce biti u mogucnosti da se u dugim setnjama o svemu isprica sa svojim starim ratnim drugom Nesom i milim predobrim kumom Koletom. Vojvodjanskim paorima to ce biti slaba uteha, jer ce njihove pare ostati u Cankovom novcaniku. A gde je njegov novcanik, i ko ce trositi tolike novce, dok Canak bude u svom starom drustvu, tesko ce se ikada i utvrditi. Ipak, glasam da se gospodin Canak ne vesa o banderu.

 

Braca po nepravdi

11.11.2003

Pise: Milovan Brkic
Pokojni premijer ce se i grobu prevrati kad pocne sudjenje njegovim ubicama pred specijalnim vecem kojim ce predsedavati okruzni sudija Marko Kljajevic, inace rodjeni brat Gorana Kljajevica, predsednika Trgovinskog suda u Beogradu

Optuzenima za ubistvo premijera Zorana Djindjica sudice se pred Specijalnim sudom, a Vecu ce predsedavati okrucni sudija Marko Kljajevic.

Prezime specijalnog sudije, umesto nade da ce se u zakonitom i pravicnom postupku otkriti pobude i motivi optuzenih i dokazati, do granice izvesnog, eventualna krivica ubica i njihovih pomagaca, izaziva zebnju da ce proces dobiti kafkijanski zaplet.

Za vreme 'Sablje', brat specijalnog sudije Marka Kljajevica, gospodin Goran Kljajevic, istakao se 'podvizima' u traganju za 'inspiratorima' zlocina nad pokojnim premijerom. Kao predsednik Trgovinskog suda u Beogradu sudija Goran Klajevic doneo je u martu ove godine odluku o likvidaciji preduzeca koje je bilo izdavac Nacionala. Kada su sve inspekcije utvrdile da u preduzecu nema ama bas nikakvih finansijskih prestupa ni prekrsaja, sudija Kljajevic je preduzece poslao u stecaj, uz obrazlozenje da je 'kao izdavac lista Nacional aktivno ucestvovalo u stvaranju atmosfere linca prema pokojnom premijeru'. Ovu nerazumnu odluku sudije Kljajevica nekoliko meseci kasnije ukinuo je Visi trgovinski sud, ali je i u ponovljenom resenju on ostao dosledan svom politikantsko-udvorickom zakljucivanju.

Braca Kljajevic cesto su prisutni u javnosti. Goran je cesto u crnim hronikama. Najcesce ga je prozivao guverner Dinkic, optuzujuci ga da registruje nepostojece firme, da iz registra Trgovackog suda nestaje dokumentacija fantomskih firmi ciji su vlasnici uticajni funkcioneri bliski samoj Vladi. Ispred zgrade Trgovinskog suda u Masarikovoj ulici cesto demonstriraju radnici cije firme gospodin Kljajevic kao predsednik suda salje u stecaj, ili predaje u ruke vlasnika koji su ih kupili na nelegalan nacin. I sam ministar pravde Vladan Batic trazio je da se preispita rad ovog suda.

Ali, nisu pomogli ni dokazi da je Opstinsko javno tuzilastvo u Bogaticu vodilo postupak protiv sudije Gorana Kljajevica, zbog krivicnog dela ugrozavanja sluzbenog lica u vrsenju duznosti. U porodicnoj kuci svoje supruge, gospodin sudija je prvo izudarao tastu i suprugu, a kada su na njihov poziv dosli policajci da smire razularenog sudiju, i oni su dobili batine.

Goranov mladji brat Marko bio je sudija Petog opstinskog suda u Beogradu. Za okruznog sudiju izabran je pre dve godinu dana, mada nije ni konkurisao, jer je imao vise od polovine ukinutih presuda. U Palati pravde gospodina Marka znaju kao 'momka koji se odao picu'. Cesto ga iz kafane nose kao borca na lafetu. Posle tezih pijanstava sudija Marko Kljajevic ne dolazi na zakazana sudjenja, koja se odlazu.

Pokojni premijer ce se i u grobu prevrati kada pocne proces njegovim ubicama. Predsednik sudskog veca Marko Kljajevic bio je cest gost u Surcinu, u 'Kotobanji' kod Ljubise Buhe zvanog Cume. Sa bratom Goranom. Pre dvadeset dana kao predsednik veca glasao je da se Cume pusti na slobodu. Sedam dana je vrsio pritisak na dvojicu kolega da slede njegovu odluku. Ipak, Cume je, srecom, ostao iza resetaka, a njegovu zalbu odbio je Vrhovni sud Srbije, zakljucujuci da njemu ne moze biti dat status zasticenog svedoka, jer je i sam bio vodja bande.

Braca Goran i Marko dugo se nisu videli sa bratom Zoranom koji zivi u Pragu. On je begunac od pravde jer u Srbiji ubio coveka! Bratu Marku iz Praga salje visoke novcane doznake, jer je Marko u kafani siroke ruke.

U Beograd su gospoda Kljajevici dosli iz Pasinog Polja, sela nadomak Bjelog Polja. Rasprodajom pravde, oni lagodno zive. Justiciji, boginji pravde, u Srbiji su otvorena oba oka. Da prepozna, valjda, izgled novcanica.

 

Milovan Brkic: Kupleraj u Vladi

10.11.2003

Vest da je ministar finansija gospodin Bozidar Djelic na sluzbenom putu (placenom parama poreskih obveznika) sa svojom ljubavnicom Jelenom Milenkovic, inace zaposlenoj u jednoj uglednoj firmi koja ucestvuje u procesu privatizacije u Srbiji, nije vice ni senzacija. Sukob interesa ministra finansija i interesa njegove ljubavnice u demokratskim drustvima resavala bi javna tuzilastva. Sklonost gospodina Djelica da mu se podvode osobe zenskog pola, prvi je, u javnost izneo bivsi guverner Mladjan Dinkic, koji je svom prijatelju porucio da ga razume, sto podrzava nakaradne poteze Vlade, jer je ministar, kako je tada rekao guverner, 'ozbiljno ucenjen'. Nakon sto je direktor uprave javnih prihoda u Ministarstvu finansija Aleksandar Radovic emigrirao iz zemlje, tadasnji srpski premijer Zoran Djindjic zamerio je svom blagoglagoljivom ministru sto je njegov pomocnik prikupio toliko kompromitujucih dokaza o finansijskim malverzacijama vrhuske DOS-a i novopecenih srpskih biznismena. Krajem prosle godine, pokojni premijer je, saznaje nas list u stranci Gl7 plus, naredio Bezbednosno-informativnoj agenciji da snimi 'nestasluke' ministra finansija. Ovu operaciju sproveo je zamenik direktora BIA. Ministru Djelicu privedene su dve devojke iz Ukrajine. U opustenoj kokainskoj atmosferi, ministar je pokazao svoje strasti na neuobicajen nacin. Bilo je suza, korbaca, pesnica, svega je bilo. Kamere su to sve snimile. Pokojni premijer je kasetu dostavio sefu vladinog pres-biroa Bebi Popovicu, koji je sa sadrzinom upoznao gospodina Djelica, uz napomenu da ce je, ako ne bude kooperativan, dostaviti TV Pink da je "pusti u promet". I jedan od vozaca u Vladi Srbije sastavio je sluzbenu belesku da se ministar Djelic u automobilu koji se kretao, na zadnjem sedistu uhvatio u strastven kostac sa visokom (po rangu) sluzbenicom svog ministarstva, koja je istovremeno ljubavnica i poznatom novosadskom biznismenu i jednom krusevackom parajliji. Nije samo ministar Djelic sklon avanturama od kojih je zavisila sudbina srpskih preduzeca, fabrika, secerana i sudbina srpskog budzeta. I ministri u vladama drugih zemalja imaju ljubavne izlete, ali ih kriju ko zmija noge, a svoje ljubavnice placaju iz svog dzepa. Aktuelna srpska vlada je, po svemu sudeci, postala je obican kupleraj. Preduzeca, fabrike, secerane, prodavane su zavisno od strasnosti veza ministara i njihovih konkubina, koje su predstavljale interese 'ucesnika u privatizaciji'. Drzavni tuzilac zasad - cuti. Reagovala je, izgleda samo firma doticne dame tako sto je lepu Jelenu skinula, naravno, sa svog sajta na internetu. A strani investitori ostali su zapanjeni.