MILOVAN BRKIĆ, NOVINAR

                                       
Surčinski poljubac premijera-pauka

Pre šest godina, tačnije 17. oktobra 1996, iz redakcije "Srpske reči" na prevaru je odveden novinar Milovan Brkić, samo dan nakon objavljivanja teksta u kome je doveo u vezu tadašnji državni vrh Srbije sa organizovanim kriminalom, odnosno sa široj javnosti u tom trenutku malo poznatim "surčinskim klanom". Pripadnici ove kriminalne grupe su nakon otmice Brkića mučili u jednoj auto-perionici u Surčinu punih pet sati, a zatim su ga sa teškim telesnim povredama pustili. Bila je to svojevrsna opomena i njemu lično i svim nerežimskim medijima, šta ih čeka ako ugroze "nacionalne interese".
Od tada, veli Brkić, štošta se promenilo, samo se plodna saradnja novih vlasti sa starim podzemljem nastavila.

Ilija STAMENKOVIĆ



Iz redakcije "Srpske reči", predstavljajući se kao radnici Službe državne bezbednosti, izveli su me Dušan Spasojević i Dejan Milenković-Bagzi (kasnije sam ih identifikovao u policijskoj kartoteci). Odveli su me u servis "Kotobanja", vlasništvo Ljubiše Buhe zvanog Čume. Tu me je petnaest ljudi na smenu tuklo punih pet sati i ni danas mi nije jasno zašto su me ostavili u životu. Poniženja koja sam tom prilikom doživeo daleko prevazilaze teške telesne povrede koje su mi nanete, a koje su takođe bile opasne po život. Naime, polomljeno mi je nekoliko rebara, imao sam nagnječenje jetre i slezine, ostali su mi veliki krvni podlivi po celom telu. Lekari su povrede ocenili kao teške, a ukupno stanje kao opasno po život.

Nakon "tretmana" u servisu "Kotobanja" jedan od članova ganga me je dovezao do stana. Slučaj je prijavljen dežurnoj službi SUP Beograd, ali oni nisu hteli da reaguju. Upotrebio sam svoje privatne veze i zahvaljujući činjenici da sam poznavao tadašnjeg načelnika OUP Čukarica, gospodina Mileta Novakovića, došla je njihova patrola koja je narednih pola sata insistirala u gradskom SUP-u da pošalju ekipu na uviđaj. Kada to nije pomoglo, poslužili su se lukavstvom i prijavili su moju smrt. Tek nakon toga uviđajna ekipa je izašla na lice mesta. Prebačen sam u Urgentni centar gde su me posetili inspektori kojima sam detaljno opisao događaj i mesto izvršenja. Tadašnji načelnik gradskog SUP-a Simić pokušao je da me dovede u zabludu jer su mi njegovi inspektori podmetali fotografije lica koja su ličila na učesnike u mom premlaćivanju ali to nisu bili oni. Ipak, ja sam većinu njih kasnije identifikovao. I pored toga što postoji zapisnik o identifikovanju, SUP je podneo krivičnu prijavu Četvrtom tužilaštvu protiv nepoznatog izvršioca, zbog krivičnog dela nanošenja teških telesnih povreda, mada se radilo o drugoj, težoj vrsti krivičnog dela za koje je bio nadležan Okružni sud.

Za moj slučaj zainteresovali su se i diplomatski predstavnici u Beogradu: posetio me je ruski ambasador Jurij Kotov i predstavnici američke ambasade, ambasador Majls mi je uputio javno pismo podrške koje su mnogi mediji objavili. Američka administracija je zahtevala od predsednika Miloševića da se sprovede nepristrasna istraga a ljudi koji su me linčovali privedu zakonu. To se, kao što znate, nije dogodilo.



LIČNI PRIJATELJI

Podsetimo čitaoce šta ste Vi tačno otkrili i objavili u "Srpskoj reči" o surčinskom klanu, što je izazvalo njihovu brutalnu reakciju?

Razgovarajući sa nekim strancima utvrdio sam da postoji grupa koja iz Srbije ubacuje drogu na teritoriju Bosne i Hercegovine, a da se droga plasira vojnicima SFOR-a. Postojala je sumnja da je, i sama po sebi opasna, droga bila ozračena pa je izazivala ubrzanu smrt onih koji je konzumiraju. U tekstu sam opširno opisao da pomenuta grupa narkodilera uživa zaštitu sina predsednika Miloševića a da je umešan i danas pokojni general policije Radovan Stojčić Badža. (Ipak, do danas nisam uspeo da razjasnim ko je iz senke naredio moje mučenje, iako ga je sve vreme nadgledao jedan od visokih funkcionera Službe državne bezbednosti. Jovica Stanišić je demantovao da je služba na bilo koji način učestvovala u tom događaju i spreman sam da to prihvatim, da je eventualno za to odgovoran onaj deo izvan kontrole pretpostavljenih, tj. vezan za JUL i predsednikovu suprugu Mirjanu Marković).

Interesantno je, takođe, da je, prema informacijama kojima raspolažem, Slobodan Milošević tražio da se u raščišćavanju ide do kraja, ali u praksi se to odvijalo sporije jer su očigledno različiti interesi bili isprepletani.

U isto vreme odigrala su se velika društvena previranja u Srbiji, održani su lokalni izbori i, posle višemesečnih protesta građana zbog izborne krađe, pobednička koalicija "Zajedno" preuzela je lokalnu vlast u najvećim gradovima, pa tako i u prestonici. Kako se to odrazilo na sve
ovo o čemu govorite?

Četiri meseca od mog prebijanja gradonačelnik Beograda postao je Zoran Đinđić. Direktno sam mu se obratio za pomoć, molbom da kod pravosudnih organa insistira da se lica koja su me izložila torturi izvedu pred lice pravde. Niti gospodin Đinđić niti bilo ko iz njegovog kabineta nisu mi odgovorili. Kada sam se malo raspitao objašnjeno mi je da je on lični prijatelj vodećih ljudi iz te grupe iz Surčina, sa nekima čak i u kumovskim odnosima. Pribavio sam dokaze, snimke sa nekih njihovih ranijih sastanaka, i to poslao Ministarstvu inostranih poslova SAD. Diplomatski diskretno mi je rečeno da su ti podaci tačni, a vrlo brzo nakon toga Đinđić je smenjen sa dužnosti gradonačelnika Beograda. Pretpostavljam da je sve to uticalo, kao i činjenica da je on odbio da primi državnog sekretara SAD, gospođu Madlen Olbrajt, kada je ona specijalnim povodom došla u Beograd, kako bi pružila podršku demokratskim promenama u Srbiji.



OSVETLJAVANJE KRIMINALNE PROŠLOSTI

Istraga o događaju u auto-servisu "Kotobanja", dakle, okončana je pre nego što je čestito i započela?

Istraga je zvanično trajala dve godine. Tadašnji opštinski tužilac Bogdan Pajković držao je predmet u fioci. Doduše, on je formalno upućivao dopise MUP-u da mu dostavi podatke ali ga je gradski SUP uporno ignorisao. Na kraju, ja sam se obratio tadašnjem okružnom tužiocu, gospodinu Miodragu Tmušiću, i za mene neočekivano (reč je o njegovom, isključivo ličnom, činu) on je uputio opštinskom tužiocu obavezujuće uputstvo u kome je zahtevano da on podigne optužnicu protiv osumnjičenih lica ili da predmet prosledi okružnom tužilaštvu. Opštinski tužilac je pronašao kompromisno rešenje: odlučio se za dvojicu od 15 ljudi, pa je optužio Ljubišu Buhu i Zorana Šijana. Onda je predmet krenuo u proceduru, održano je nekoliko ročišta... Sve do 5. oktobra, kada je na vlast došao DOS i posle toga izabrana vlada gospodina Đinđića - od tada nijedno suđenje više nije zakazano. Sadašnji tužilac IV opštinskog tužilaštva, gospođa Biljana Radovanović, raznim smicalicama uspela je da to suđenje odloži na neodređeno vreme.

Kada i kako ste se nedvosmisleno uverili u spregu nove vlasti sa onima koji su vas zlostavljali pre šest godina?

Kada sam se 5. oktobra vratio kući, u kompjuteru sam pronašao snimke načinjene u Gradskoj skupštini koje mi je poslao jedan prijatelj. Na tim fotografijama video se gospodin Đinđić okružen najistaknutijim pripadnicima surčinskog klana. Na pojedinim fotografijama oni su se grlili i ljubili sa njim. U svom komentaru uz slike, prijatelj mi je napisao da su se Surčinci ponašali vrlo arogantno i da su vređali i ostale lidere DOS-a. Sutradan sam napisao pismo potpredsedniku DS, gospodinu Borisu Tadiću, u kome sam ga zamolio da mi objasni da li je prisustvo tih ljudi rezultat neobaveštenosti predsednika njegove stranke ili su oni tu dospeli na talasu opšte anarhije koja je vladala prethodnog dana. Nisam dobio ni kurtoazni odgovor iako smo se gospodin Tadić i ja godinama vrlo dobro poznavali. Posle tri dana poslao sam novo pismo, obaveštavajući Tadića da ću, ukoliko ne dobijem odgovor, fotografije, zajedno sa ostalim dokazima kojima raspolažem o pripadnicima pomenute kriminalne grupe, proslediti u inostranstvo. Privatno sam obavešten da je tada Tadić pismo pokazao užem krugu ljudi iz DS, uključujući i samog Đinđića, ali da je ovaj odgovorio "Ma ko ga j..., ko je on?"

Posle toga, kontaktirao me je jedan strani diplomata i razmenjujući podatke koje smo imali o srpskom premijeru, došlo smo do šokantnih detalja koji osvetljavaju njegovu bogatu kriminalnu prošlost.

 

KAKO SE OTARASITI "SURČINACA"

Kada Vam se pružila prilika, Vi ste to i obnarodovali...

U januaru 2001. godine zamoljen sam da u jednoj televizijskoj emisiji prokomentarišem izbor Zorana Đinđića na funkciju predsednika vlade Srbije. Ja sam to učinio 13. januara 2001. u emisiji "Kompromis", koju je uređivao i vodio gospodin Marko Janković. U toj emisiji ja sam objasnio da je Zoran Đinđić samo preuzeo poslove (legalne i nelegalne) koje su do tada vodili Marko Milošević i njegova družina. Moje javno istupanje izazvalo je žestoke reakcije i osude iz DOS-a, a Marko Janković je, zbog toga što me je pozvao da gostujem na "Studiju B", izbačen sa posla. Na tvrdnje DOS-a da sam ja vrlo "problematična ličnost" uputio sam javno saopštenje (koje je, istini za volju, "Studio B" korektno preneo u svojim informativnim emisijama) sa konstatacijom da sam Miloševićev režim preživeo ali da Đinđićev, izgleda, neću.

I dogodilo se što je bilo jedino logično, nad Srbijom je zavladao totalni medijski mrak.

Da li ste posle oktobra 1996. godine imali bilo kakav kontakt sa "Surčincima?

Ne. Posle linča koji izvršen nada mnom bilo je najava da će ta grupa biti likvidirana ali ja sam bio protiv takve vrste njihove neutralizacije, smatrajući da su oni veoma dragoceni svedoci Miloševićevih zločina i da treba da odgovaraju po zakonu. Oni meni posle 17. oktobra 1996. godine direktno nisu pretili ali svih ovih proteklih meseci kada su zvali novinare zbog toga što otkrivaju njihove mutne poslove sa državom (koje im je omogućio Đinđić) opominjali su ih da bi mogli da prođu kao Milovan Brkić.

Verujete li u tvrdnje premijera, iznete u njegovom poslednjem novinskom intervjuu, da se on sa članovima surčinskog klana nije susreo pune dve godine? (Pogotovo što se nezvanično priča da je pre nekoliko meseci obišao bolesnog Ljubišu Buhu, koji se tada lečio na VMA).

Naravno da u tome nema ni trunke istine. Prema mojim pouzdanim izvorima, premijer je u kući Ljubiše Buhe Čumeta u Surčinu 28. juna ove godine "zaradio" žestok šamar. Nesporazum je bio poslovne prirode. Ali, već 29. juna jake policijske snage opkolile su kuću u Surčinu, izvršile pretres a samog Buhu privele na informativni razgovor. I pokušaj atentata na njega može se tumačiti kao opomena da ubuduće pripazi kako se ponaša u krugovima nove srpske elite. Verujem da će Đinđić po svaki cenu želeti da se otarasi "Surčinaca" jer su oni opasni svedoci zajedničkih kriminalnih radnji. On je svestan da ga, ako izgubi vlast, čeka i gubitak slobode kao i da bi, ako pokuša da pobegne u inostranstvo, malo koja zemlja u svetu pristala da mu pruži utočište.


TRAŽI SE NORMALAN!

Prema tumačenjima upućenih, i sa ostalim protagonistima 5. oktobra koji su čuvali Miloševićev režim a zatim se nagodili sa liderom DS, idila je na izmaku?

Ono što će Zoranu Đinđiću definitivno doći glave je slučaj Ivana Stambolića. Do 5. oktobra Ivan Stambolić je bio živ, Slobodan Milošević se nije smeo odlučiti da ga ubije niti je imao tu nameru. On je hteo da ga spreči sa učestvuje na izborima, u tom smislu je bila i organizovana otmica, praćena medijskom kampanjom o Stambolićevim navodnim finansijskim malverzacijama preko banke na čijem se čelu godinama nalazio, pa je njegov nestanak pripisivan mafiji. Međutim, Đinđić je 5. oktobra želeo da uzme apsolutnu vlast i gospodin Stambolić, kao čovek od reputacije ne samo kod nas već i u međunarodnoj zajednici, potencijalno je bio njegov veliki takmac. Siguran sam da u tom smeru treba tragati za motivima Stambolićeve likvidacije, kao i odsustva bilo kakve policijske istrage, do dana današnjeg.

Što se tiče policijske formacije JSO, poznatije kao "crvene beretke", njeni pripadnici su učestvovali u mnogobrojnim likvidacijama za vreme Miloševićevog režima, gde spadaju i Ivan Stambolić i Ibarska magistrala. (Smatram sasvim izvesnim da su pripadnici ove tajne jedinice izvršili pomenute egzekucije). Međutim, kada je ukupno ponašanje pukovnika Legije, komandanta "beretki", postalo medijski veoma neugodno, Đinđić je pokušao da ga se oslobodi, čak ga je na kratko i zatvorio. Ali, ovaj mu je iz ćelije poslao jedno kratko pisamce u kome ga obaveštava da se sprema da "propeva" o svemu što zna, nakon čega je Čeda Jovanović, slično onoj na Dedinju, dobio svoju "pregovaračku" misiju. Dva dana posle tog susreta, Legija je pušten a krivičan postupak protiv njega stavljen ad akta. Ni danas se ne zna sa čijim je ovlašćenjem i u kom svojstvu Jovanović bio u zatvorskoj poseti Legiji.

I Legijin život je ugrožen na isti način kao i ovih iz Surčina, ali on uopšte nije naivan: koliko sam obavešten, on je na sigurno mesto sklonio video-kasete na kojima je snimljeno sve što je radio po nalogu gospodina Đinđića. Ako mu se nešto desi sve će biti pušteno u javnost, pa pošto premijer to zna drži se podalje.

Kako bi se ishod predsedničkih izbora mogao odraziti na političku budućnost Zorana Đinđića?

Položaj premijera je u svakom pogledu katastrofalan, i za njega su ti izbori beznačajni. Gospodin Labus se bez obzira na svoju stranačku pripadnost već više puta distancirao od predsednika DS. I zbog toga je Đinđić svestan da njegovog kandidata na tim izborima nema. On se, istina, može lakše sporazumeti sa Labusom, ali ono što je pogubno za Đinđića je principijelan stav međunarodne zajednice da on mora otići sa tog položaja.

Parlamentarna kriza u Srbiji je danas takva da se bez novih izbora ništa ne može rešiti. A na njima premijer nema šta da traži. Đinđić ima nekoliko lojalnih gebelsovskih medija i - ništa više. Međutim, to se i na Miloševićevom primeru na duži rok pokazalo kao kontraproduktivno. Koliko je taj gospodin izgubio kompas najbolje svedoči ono što je rekao u svom nedavnom gostovanju na BK Televiziji: svoj je narod optužio da je sam kriv za svoju sudbinu, jer, prema premijerovoj oceni, neće da radi. I da to kaže neko ko je već stotine hiljada ljudi ostavio bez radnih mesta i egzistencije?! Posle takvih izjava, ja ne znam ko će normalan glasati za njegove "reforme".