Pre šest godina, tačnije 17. oktobra 1996, iz redakcije "Srpske reči" na
prevaru je odveden novinar Milovan Brkić, samo dan nakon objavljivanja teksta
u kome je doveo u vezu tadašnji državni vrh Srbije sa organizovanim kriminalom,
odnosno sa široj javnosti u tom trenutku malo poznatim "surčinskim klanom".
Pripadnici ove kriminalne grupe su nakon otmice Brkića mučili u jednoj auto-perionici
u Surčinu punih pet sati, a zatim su ga sa teškim telesnim povredama pustili.
Bila je to svojevrsna opomena i njemu lično i svim nerežimskim medijima, šta
ih čeka ako ugroze "nacionalne interese".
Od tada, veli Brkić, štošta se promenilo, samo se plodna saradnja novih vlasti
sa starim podzemljem nastavila.
Ilija STAMENKOVIĆ
Iz redakcije "Srpske reči", predstavljajući se kao radnici Službe državne
bezbednosti, izveli su me Dušan Spasojević i Dejan Milenković-Bagzi (kasnije
sam ih identifikovao u policijskoj kartoteci). Odveli su me u servis "Kotobanja",
vlasništvo Ljubiše Buhe zvanog Čume. Tu me je petnaest ljudi na smenu tuklo
punih pet sati i ni danas mi nije jasno zašto su me ostavili u životu.
Poniženja koja sam tom prilikom doživeo daleko prevazilaze teške telesne
povrede koje su mi nanete, a koje su takođe bile opasne po život. Naime,
polomljeno mi je nekoliko rebara, imao sam nagnječenje jetre i slezine, ostali
su mi veliki krvni podlivi po celom telu. Lekari su povrede ocenili kao teške,
a ukupno stanje kao opasno po život.
Nakon "tretmana" u servisu "Kotobanja" jedan od članova ganga me je dovezao do
stana. Slučaj je prijavljen dežurnoj službi SUP Beograd, ali oni nisu hteli da
reaguju. Upotrebio sam svoje privatne veze i zahvaljujući činjenici da sam
poznavao tadašnjeg načelnika OUP Čukarica, gospodina Mileta Novakovića, došla
je njihova patrola koja je narednih pola sata insistirala u gradskom SUP-u da
pošalju ekipu na uviđaj. Kada to nije pomoglo, poslužili su se lukavstvom i
prijavili su moju smrt. Tek nakon toga uviđajna ekipa je izašla na lice mesta.
Prebačen sam u Urgentni centar gde su me posetili inspektori kojima sam
detaljno opisao događaj i mesto izvršenja. Tadašnji načelnik gradskog SUP-a
Simić pokušao je da me dovede u zabludu jer su mi njegovi inspektori podmetali
fotografije lica koja su ličila na učesnike u mom premlaćivanju ali to nisu
bili oni. Ipak, ja sam većinu njih kasnije identifikovao. I pored toga što
postoji zapisnik o identifikovanju, SUP je podneo krivičnu prijavu Četvrtom
tužilaštvu protiv nepoznatog izvršioca, zbog krivičnog dela nanošenja teških
telesnih povreda, mada se radilo o drugoj, težoj vrsti krivičnog dela za koje
je bio nadležan Okružni sud.
Za moj slučaj zainteresovali su se i diplomatski predstavnici u Beogradu:
posetio me je ruski ambasador Jurij Kotov i predstavnici američke ambasade,
ambasador Majls mi je uputio javno pismo podrške koje su mnogi mediji objavili.
Američka administracija je zahtevala od predsednika Miloševića da se sprovede
nepristrasna istraga a ljudi koji su me linčovali privedu zakonu. To se, kao
što znate, nije dogodilo.
LIČNI PRIJATELJI
Podsetimo čitaoce šta ste Vi tačno otkrili i objavili u "Srpskoj reči" o
surčinskom klanu, što je izazvalo njihovu brutalnu reakciju?
Razgovarajući sa nekim strancima utvrdio sam da postoji grupa koja iz Srbije
ubacuje drogu na teritoriju Bosne i Hercegovine, a da se droga plasira
vojnicima SFOR-a. Postojala je sumnja da je, i sama po sebi opasna, droga bila
ozračena pa je izazivala ubrzanu smrt onih koji je konzumiraju. U tekstu sam
opširno opisao da pomenuta grupa narkodilera uživa zaštitu sina predsednika
Miloševića a da je umešan i danas pokojni general policije Radovan Stojčić
Badža. (Ipak, do danas nisam uspeo da razjasnim ko je iz senke naredio moje
mučenje, iako ga je sve vreme nadgledao jedan od visokih funkcionera Službe
državne bezbednosti. Jovica Stanišić je demantovao da je služba na bilo koji
način učestvovala u tom događaju i spreman sam da to prihvatim, da je
eventualno za to odgovoran onaj deo izvan kontrole pretpostavljenih, tj. vezan
za JUL i predsednikovu suprugu Mirjanu Marković).
Interesantno je, takođe, da je, prema informacijama kojima raspolažem,
Slobodan Milošević tražio da se u raščišćavanju ide do kraja, ali u praksi se
to odvijalo sporije jer su očigledno različiti interesi bili isprepletani.
U isto vreme odigrala su se velika društvena previranja u Srbiji, održani su
lokalni izbori i, posle višemesečnih protesta građana zbog izborne krađe,
pobednička koalicija "Zajedno" preuzela je lokalnu vlast u najvećim gradovima,
pa tako i u prestonici. Kako se to odrazilo na sve
ovo o čemu govorite?
Četiri meseca od mog prebijanja gradonačelnik Beograda postao je Zoran Đinđić.
Direktno sam mu se obratio za pomoć, molbom da kod pravosudnih organa
insistira da se lica koja su me izložila torturi izvedu pred lice pravde. Niti
gospodin Đinđić niti bilo ko iz njegovog kabineta nisu mi odgovorili. Kada sam
se malo raspitao objašnjeno mi je da je on lični prijatelj vodećih ljudi iz te
grupe iz Surčina, sa nekima čak i u kumovskim odnosima. Pribavio sam dokaze,
snimke sa nekih njihovih ranijih sastanaka, i to poslao Ministarstvu
inostranih poslova SAD. Diplomatski diskretno mi je rečeno da su ti podaci
tačni, a vrlo brzo nakon toga Đinđić je smenjen sa dužnosti gradonačelnika
Beograda. Pretpostavljam da je sve to uticalo, kao i činjenica da je on odbio
da primi državnog sekretara SAD, gospođu Madlen Olbrajt, kada je ona
specijalnim povodom došla u Beograd, kako bi pružila podršku demokratskim
promenama u Srbiji.
OSVETLJAVANJE KRIMINALNE PROŠLOSTI
Istraga o događaju u auto-servisu "Kotobanja", dakle, okončana je pre nego što
je čestito i započela?
Istraga je zvanično trajala dve godine. Tadašnji opštinski tužilac Bogdan
Pajković držao je predmet u fioci. Doduše, on je formalno upućivao dopise MUP-u
da mu dostavi podatke ali ga je gradski SUP uporno ignorisao. Na kraju, ja sam
se obratio tadašnjem okružnom tužiocu, gospodinu Miodragu Tmušiću, i za mene
neočekivano (reč je o njegovom, isključivo ličnom, činu) on je uputio
opštinskom tužiocu obavezujuće uputstvo u kome je zahtevano da on podigne
optužnicu protiv osumnjičenih lica ili da predmet prosledi okružnom tužilaštvu.
Opštinski tužilac je pronašao kompromisno rešenje: odlučio se za dvojicu od 15
ljudi, pa je optužio Ljubišu Buhu i Zorana Šijana. Onda je predmet krenuo u
proceduru, održano je nekoliko ročišta... Sve do 5. oktobra, kada je na vlast
došao DOS i posle toga izabrana vlada gospodina Đinđića - od tada nijedno
suđenje više nije zakazano. Sadašnji tužilac IV opštinskog tužilaštva, gospođa
Biljana Radovanović, raznim smicalicama uspela je da to suđenje odloži na
neodređeno vreme.
Kada i kako ste se nedvosmisleno uverili u spregu nove vlasti sa onima koji su
vas zlostavljali pre šest godina?
Kada sam se 5. oktobra vratio kući, u kompjuteru sam pronašao snimke načinjene
u Gradskoj skupštini koje mi je poslao jedan prijatelj. Na tim fotografijama
video se gospodin Đinđić okružen najistaknutijim pripadnicima surčinskog klana.
Na pojedinim fotografijama oni su se grlili i ljubili sa njim. U svom
komentaru uz slike, prijatelj mi je napisao da su se Surčinci ponašali vrlo
arogantno i da su vređali i ostale lidere DOS-a. Sutradan sam napisao pismo
potpredsedniku DS, gospodinu Borisu Tadiću, u kome sam ga zamolio da mi
objasni da li je prisustvo tih ljudi rezultat neobaveštenosti predsednika
njegove stranke ili su oni tu dospeli na talasu opšte anarhije koja je vladala
prethodnog dana. Nisam dobio ni kurtoazni odgovor iako smo se gospodin Tadić i
ja godinama vrlo dobro poznavali. Posle tri dana poslao sam novo pismo,
obaveštavajući Tadića da ću, ukoliko ne dobijem odgovor, fotografije, zajedno
sa ostalim dokazima kojima raspolažem o pripadnicima pomenute kriminalne grupe,
proslediti u inostranstvo. Privatno sam obavešten da je tada Tadić pismo
pokazao užem krugu ljudi iz DS, uključujući i samog Đinđića, ali da je ovaj
odgovorio "Ma ko ga j..., ko je on?"
Posle toga, kontaktirao me je jedan strani diplomata i razmenjujući podatke
koje smo imali o srpskom premijeru, došlo smo do šokantnih detalja koji
osvetljavaju njegovu bogatu kriminalnu prošlost.
KAKO SE OTARASITI "SURČINACA"
Kada Vam se pružila prilika, Vi ste to i obnarodovali...
U januaru 2001. godine zamoljen sam da u jednoj televizijskoj emisiji
prokomentarišem izbor Zorana Đinđića na funkciju predsednika vlade Srbije. Ja
sam to učinio 13. januara 2001. u emisiji "Kompromis", koju je uređivao i
vodio gospodin Marko Janković. U toj emisiji ja sam objasnio da je Zoran
Đinđić samo preuzeo poslove (legalne i nelegalne) koje su do tada vodili Marko
Milošević i njegova družina. Moje javno istupanje izazvalo je žestoke reakcije
i osude iz DOS-a, a Marko Janković je, zbog toga što me je pozvao da gostujem
na "Studiju B", izbačen sa posla. Na tvrdnje DOS-a da sam ja vrlo "problematična
ličnost" uputio sam javno saopštenje (koje je, istini za volju, "Studio B"
korektno preneo u svojim informativnim emisijama) sa konstatacijom da sam
Miloševićev režim preživeo ali da Đinđićev, izgleda, neću.
I dogodilo se što je bilo jedino logično, nad Srbijom je zavladao totalni
medijski mrak.
Da li ste posle oktobra 1996. godine imali bilo kakav kontakt sa "Surčincima?
Ne. Posle linča koji izvršen nada mnom bilo je najava da će ta grupa biti
likvidirana ali ja sam bio protiv takve vrste njihove neutralizacije,
smatrajući da su oni veoma dragoceni svedoci Miloševićevih zločina i da treba
da odgovaraju po zakonu. Oni meni posle 17. oktobra 1996. godine direktno nisu
pretili ali svih ovih proteklih meseci kada su zvali novinare zbog toga što
otkrivaju njihove mutne poslove sa državom (koje im je omogućio Đinđić)
opominjali su ih da bi mogli da prođu kao Milovan Brkić.
Verujete li u tvrdnje premijera, iznete u njegovom poslednjem novinskom
intervjuu, da se on sa članovima surčinskog klana nije susreo pune dve godine?
(Pogotovo što se nezvanično priča da je pre nekoliko meseci obišao bolesnog
Ljubišu Buhu, koji se tada lečio na VMA).
Naravno da u tome nema ni trunke istine. Prema mojim pouzdanim izvorima,
premijer je u kući Ljubiše Buhe Čumeta u Surčinu 28. juna ove godine "zaradio"
žestok šamar. Nesporazum je bio poslovne prirode. Ali, već 29. juna jake
policijske snage opkolile su kuću u Surčinu, izvršile pretres a samog Buhu
privele na informativni razgovor. I pokušaj atentata na njega može se tumačiti
kao opomena da ubuduće pripazi kako se ponaša u krugovima nove srpske elite.
Verujem da će Đinđić po svaki cenu želeti da se otarasi "Surčinaca" jer su oni
opasni svedoci zajedničkih kriminalnih radnji. On je svestan da ga, ako izgubi
vlast, čeka i gubitak slobode kao i da bi, ako pokuša da pobegne u
inostranstvo, malo koja zemlja u svetu pristala da mu pruži utočište.
TRAŽI SE NORMALAN!
Prema tumačenjima upućenih, i sa ostalim protagonistima 5. oktobra koji su
čuvali Miloševićev režim a zatim se nagodili sa liderom DS, idila je na izmaku?
Ono što će Zoranu Đinđiću definitivno doći glave je slučaj Ivana Stambolića.
Do 5. oktobra Ivan Stambolić je bio živ, Slobodan Milošević se nije smeo
odlučiti da ga ubije niti je imao tu nameru. On je hteo da ga spreči sa
učestvuje na izborima, u tom smislu je bila i organizovana otmica, praćena
medijskom kampanjom o Stambolićevim navodnim finansijskim malverzacijama preko
banke na čijem se čelu godinama nalazio, pa je njegov nestanak pripisivan
mafiji. Međutim, Đinđić je 5. oktobra želeo da uzme apsolutnu vlast i gospodin
Stambolić, kao čovek od reputacije ne samo kod nas već i u međunarodnoj
zajednici, potencijalno je bio njegov veliki takmac. Siguran sam da u tom
smeru treba tragati za motivima Stambolićeve likvidacije, kao i odsustva bilo
kakve policijske istrage, do dana današnjeg.
Što se tiče policijske formacije JSO, poznatije kao "crvene beretke", njeni
pripadnici su učestvovali u mnogobrojnim likvidacijama za vreme Miloševićevog
režima, gde spadaju i Ivan Stambolić i Ibarska magistrala. (Smatram sasvim
izvesnim da su pripadnici ove tajne jedinice izvršili pomenute egzekucije).
Međutim, kada je ukupno ponašanje pukovnika Legije, komandanta "beretki",
postalo medijski veoma neugodno, Đinđić je pokušao da ga se oslobodi, čak ga
je na kratko i zatvorio. Ali, ovaj mu je iz ćelije poslao jedno kratko pisamce
u kome ga obaveštava da se sprema da "propeva" o svemu što zna, nakon čega je
Čeda Jovanović, slično onoj na Dedinju, dobio svoju "pregovaračku" misiju. Dva
dana posle tog susreta, Legija je pušten a krivičan postupak protiv njega
stavljen ad akta. Ni danas se ne zna sa čijim je ovlašćenjem i u kom svojstvu
Jovanović bio u zatvorskoj poseti Legiji.
I Legijin život je ugrožen na isti način kao i ovih iz Surčina, ali on uopšte
nije naivan: koliko sam obavešten, on je na sigurno mesto sklonio video-kasete
na kojima je snimljeno sve što je radio po nalogu gospodina Đinđića. Ako mu se
nešto desi sve će biti pušteno u javnost, pa pošto premijer to zna drži se
podalje.
Kako bi se ishod predsedničkih izbora mogao odraziti na političku budućnost
Zorana Đinđića?
Položaj premijera je u svakom pogledu katastrofalan, i za njega su ti izbori
beznačajni. Gospodin Labus se bez obzira na svoju stranačku pripadnost već
više puta distancirao od predsednika DS. I zbog toga je Đinđić svestan da
njegovog kandidata na tim izborima nema. On se, istina, može lakše sporazumeti
sa Labusom, ali ono što je pogubno za Đinđića je principijelan stav
međunarodne zajednice da on mora otići sa tog položaja.
Parlamentarna kriza u Srbiji je danas takva da se bez novih izbora ništa ne
može rešiti. A na njima premijer nema šta da traži. Đinđić ima nekoliko
lojalnih gebelsovskih medija i - ništa više. Međutim, to se i na Miloševićevom
primeru na duži rok pokazalo kao kontraproduktivno. Koliko je taj gospodin
izgubio kompas najbolje svedoči ono što je rekao u svom nedavnom gostovanju na
BK Televiziji: svoj je narod optužio da je sam kriv za svoju sudbinu, jer,
prema premijerovoj oceni, neće da radi. I da to kaže neko ko je već stotine
hiljada ljudi ostavio bez radnih mesta i egzistencije?! Posle takvih izjava,
ja ne znam ko će normalan glasati za njegove "reforme".