UVODNICI : 

Zavrtanje ušiju

 Milovan Brkic

 U petak, 23. novembra, policajac iz Policijske stanice Savski venac urucio mi je, po nalogu Opštinskog suda u Zrenjaninu, krivicnu tužbu kojom izvesni Miša Babic iz Tomaševca mog pomocnika Ješanova i mene tuži zbog krivicnog dela uvrede.
U tužbi se navodi da je on uvreden zbog jedne reci u tekstu kojem smo pisali o pljackama Mileta Jerkovica iz Zrenjanina. U tekstu je napisano i da je Jerkovic angažovao priglupog predsednika sindikata Babica. Prozvani gospodin Jerkovic, ni policija, ni tužilaštvo, nisu se oglasili, osim g. Babica koji je podneo tužbu.
E, sad zbog tog epiteta priglup, potezacemo se mesecima moj pomocnik i ja po sudu. Sudija Zorica Šaric-Medo zna da odgovorni urednik ne može odgovarati po zakonu, ako je poznat autor teksta, ali ona tera svoje. Koliko radnih dana treba da izgubim da bi dokazali da je izvesni predsednik sindikata priglup.
Dva dana ranije bio sam pozvan na slavu kod potpredsednika Narodne skupštine Srbije. Radoznalo me je pitao "koliko protiv nas u listu ima tužbi" i kako izlazimo s njima na kraj. Pokušao sam da mu ih nabrojim, i pojasnim njihov ishod. Slavi je prisustvovao i profesor na Fakultetu politickih nauka u Beogradu Slobodan G. Markovic. Slušajuci moje pojašnjenje o tužbama, lakonski je odgovorio: "Lako je vama, vi imate uverenje da ste ludi, i odmah vas oslobode".
Odgovorio sam razložno profesoru koji uci buduce novinare da se potvrda o ludilu ne izdaje gradanima, a onima koji su izvršili krivicno delo, a duševno su poremecene licnosti, sud izrice meru obaveznog psihijatrijskog lecenja. Bilo mi je žao ovog coveka, sa takvim stepenom obaveštenosti o coveku koga prvi put vidi, i kojeg potpredsednik Narodne skupštine Srbije, da je lud, sigurno ne bi pozvao na slavu.
Ove redove sam ispisao da pokažem da se u Srbiji javna rec sece sabljom i guši cizmom.
Zakon o javnom informisanju propisuje sve moguce vrste odgovornosti novinara i odgovornih urednika. Zbog objavljenih informacija urednici odgovaraju po istom osnovu - prekršajno i krivicno, a placaju i materijalnu i nematerijalnu štetu. Za njih je nadležan sud koji tužilac (prozvani gradanin) odredi, i glavni urednik može svakodnevno da putuje po Srbiji i odgovara pred sudom zbog recimo kvalifikacije da je predsednik sidnikata priglup, a potom ponovo da se u to mesto vrati, da bi pred parnicnim sudijom dao iskaz po tužbi za naknadu štete.
Nema nijedne profesije, u kojoj su kao novinari, za svoj rad izloženi progonu. Sudija ne odgovara za lošu presudu koju ukine viši sud, ili je preinacci, a kojom je okrivljenom uzeto nekoliko godina života zbog straha od neopravdane osude, lekari se medusobno štite i pokrivaju svoj nehat, štetu koju radnici prouzrokuju na radu snosi, po zakonu, poslodavac. Samo novinare love na svakom koraku. Prozvani traže milionske iznose zbog "povrede casti i ugleda". Samo tako velike pare mogu kod njih ''uspostaviti narušenu psihicku ravnotežu".
Ne tražimo da novinari ne odgovaraju za svoje reci. Štetu, ako je prouzrokuju netacnim informacijama, i treba da plate. Ali, razvlacenje po sudovima i dokazivanje pred krivicnim vecima sadržine svojih tekstova  dokazuje da jer Srbija daleko od demokratije.
Nažalost, kada novine otkriju teške kriminalne prestupe raznih mocnika, prozvani ne idu u zatvor, ne izvode ih pred stub srama. A takvi prestupnici uglavnom, k'o od šale, dobijaju sporove protiv novinara. Uzimaju redakcijama i poslednju paru

Bem vam Boga ušutkanog

Milovan Brkic 

Svakog jutra otvaram desetinu pisama koja pristižu u redakciju. Pišu citaoci, žale se na kriminal u svojim firmama, redaju cinjenice, prilažu dokumenta, kao potvrdu za svoje tvrdnje.
Autori se najcešce potpisuju recima: "Izvinite što ne smemo da se potpišemo", ili sa "jasno vam je zbog cega ne smemo da se potpišemo ispod ovog pisma"...
Kada naši novinari krenu tragom tih pisma i dokumenata, potvrdi se da je svaka napisana rec tacna.
Serijale koje ste citali napisani su po dokumentima i uputstvima za traganjem koji su nam dali anonimni dostavljaci.
Pre dve nedelje, jedan profesor, naš insajder, zanimao se za neke delove teksta o zdravstvenoj mafiji. Potvrdio je tacnost svakog podatka. Pokazali smo mu pismo koje nam je poslužilo kao orijentir za istraživanje. Profesor se nasmejao, udario šakom po celu. Znam, kaže, to je napisao, kolega... Znam njegovo razmišljanje, o tome smo pricali pre nekoliko dana. Pošten je covek, kaže mi.
Posle podne, kada sam okvasio grlo sokom od rajskih gnjilih šljiva, odlucim da pozovem anonimnog autora pisma. Predstavim se i kažem da smo dobili njegovo pismo, i pocnem da mu zahvaljujem. Profesor poce da zamuckuje, da se izvinjava, sigurno smo pogrešili broj, nije on taj koga zovemo... Okrenem ponovo, telefon iskljucen. Više se ne javlja.
Javljaju se prijatelji, sudije, advokati, kolege, zovu policajci... Imaju pouzdane podatke o raznim važnim pitanjima. Dodu, donesu ih, i obavezno po nekoliko puta, smrtno ozbiljnim glasom, ponove - "molim te, moje ime ne pominji".
Nedavno sam imao sudenje po optužbi da sam povredio cast i ugled nekih važni ljudi. Sudija pita ko su mi bili izvori, odakle podaci. "Ne smem da vam kažem"- odgovaram. Sudija znacajno klima glavom, razume, i kaže da ako je tako bolje, i da ne kažem. Nije ni njemu do toga da uvlaci važne ljude u proces, i on je covek, ima i kod njega straha. Ako ja ne smem da kažem, onda je bolje da on to i ne cuje.
Naši životi su popunjeni strahom ko' lopta vazduhom. Strah nam je ušao u kosti. Plašimo se bakalina, podidu nas žmarci kad vidimo uniformisana lica, pažljivo gledamo kroz špijunku kada zvoni poštar i  pretrnuli razmišljamo da li da otvorimo vrata, ko zna kakvu poštu nosi.
A plaše nas sa svih strana, nije da nas ne plaše... Plaše nas sankcijama, ratovima, plaše nas inflacijom, potrebom da se smanji broj radnih mesta, plaše nas vrstama bolesti, epidemijama, masovnim ubistvima, plaše nas masovnim tužbama za neplacenu struju i te-ve pretplatu, plaše nas vala svakog božjeg dana.
Dok sam kolegama pricao viceve o uplašenim ljudima, moj pomocnik Nikola podseti prisutne da vec nekoliko godina sa menadžerom Antonicem razgovaram u šiframa. Pitam, je l' se javio "Munja", da li ce "operska pevacica" poslati poštu, da li je zvao Mile "laki keš", šta je sa "Kondorom", da li ce "Carapan" poslati argumente.
Cutim, pa pokušavam da se pravdam razlozima bezbedonosne kulture. Da nas ne uhvate, kažem. Kolege se smeju, šeretski, i kažu da i anonimni pisci imaju visoku bezbedonosnu kulturu, i oni paze da ih ne uhvate.

U strahu su velike oci, kažu. Uplašeni gradani ne stvaraju slobodno društvo. Secam se knjige pokojnog Ilije Moljkovica koju je napisao pre 40 godina pod naslovom "Bem vam Boga ušutkanog". Mnogo smo ušutkani. U crnu zemlju smo saterani. Spale su nam gace, izgubili smo dostojanstvo, ponos. Da samo stotinak onih koji su savladali strah ustanu, pod crnu zemlju bi otišli despoti koji nas drže u strahu i pokornosti. Ali toliko ljudi u zemlji Srbiji, nažalost, nema.

Velika nužda malih ljudi

 Bože, da li sa ovakvim idiotima, poput gospode Tadića, Draškovića, Đurića, Koštunice i njihovih saboraca, Srbija ima šansu da uopšte opstane?

 Milovan Brkić 

Odgovarajući na pitanja novinara  da li ima nade za Meksiko, tadašnji predsednik Migel de la Madrid je odgovorio potvrdno, navodeći dve mogućnosti. Prva je da Bog pošalje svakom Meksikancu po hiljadu dolara, a druga je da meksički bogataši počnu svoj novac da drže u domaćim bankama. Prvu mogućnost je predsednik Migel de la Madrid ocenio kao izgledniju od ove druge.

Nažalost, nisu samo meksički oligarsi protiv interesa svoje države i sunarodnika.

Srpska politička elita poslednjih dana svojim ponašanjem zaslužuje da bude prinudno privedena psihijatrima i da im se obuku ludačke košulje.

Prvo je srpski predsednik Boris Tadić, sasvim ozbiljno, i uveren da podanicima otkriva značajnu istinu, saopštio da niko drugi nije zaslužan za poziv Srbiji da uđe u Program partnerstva za mir, osim njegove dvojice savetnika, izvesnih Vuka Jeremića i Jovana Ratkovića!

Kasnije se ispostavilo da su ova dvojica momaka, koji savetuju predsednika Srbije u okviru svog pripravničkog staža, sročili tekst pisma koje je gospodin Tadić uputio američkom predsedniku Bušu. Sasvim je uobičajeno da savetnici sriču predsednicima govore i pisma, ali ih oni ne potpisuju. Šta je gospodin Tadić pisao predsedniku Bušu osim njegovih saradnika jedino još Bog zna. Predsedniku nije palo napamet da nam saopšti sadržinu pisma, zbog koje bi mogao da ode u ludnicu, a inače se sa VMA nama često upućuju saopštenja o njegovom zdravlju. Predsednik je obećao američkom predsedniku da će njegova stranka, samo da dođe u januaru na vlast, uhapsiti odmah generala Mladića! Znači li to da predsednik Tadić zna gde je gospodin Mladić?

Verujem da  predsednik Buš ima prave savetnike, i da su mu on sigurno ukazali gde je utočište gospodina Mladića, i da on, već godinama, nije u Srbiji. Ali važno je da gospodin Tadić želi vlast i da je radi ostvarenja tog svog cilja spreman da sve obeća. Možda se predsednik Buš sažalio nad zlehudom sudbinom građana Srbije da imaju takvog predsednika, a on takve savetnike.

Učestvujući u emisiji "Studija B", gospodin Vuk Drašković, odlazeći ministar spoljnih poslova, mrtav hladan je izjavio da bi on lično radije dao Kosovo, nego da u Srbiji ne bude prikazan kineski film, čiju je zabranu prikazivanja na beogradskom festivalu tražila vlada iz Pekinga, smatrajući taj film velikom sramotom i uvredom svoje kulture.

Nesrećni Vuk Drašković zatim očekuje da Kina podrži Srbiju u njenom nastojanju da sačuva Kosovo, koje bi on sam radije dao (kome?) nego da se ne prikaže film koji Kini i njenoj državnoj politici bode oči, u istoj onoj meri koliko smo  mi nostalgični za našom južnom pokrajinom.

Izvesni Srđan Đurić, seiz premijera Koštunice, često se oglašava saopštenjima u kojima iznosi stavove o radu Martija Ahtisarija i traži da on bude oteran, često zatim preti međunarodnim pregovaračima i, što je najgore, ostavlja utisak da  saopštava svoje stavove.

Bože, da li sa ovakvim idiotima, poput gospode Tadića, Draškovića, Đurića, Koštunice i njihovih saboraca, Srbija ima šansu da uopšte opstane?

Ko s đavolom tikve sadi...

 Premijer se borio za svoj život i za život Srbije. Obe bitke je izgubio. Njegovi saborci iz DOS-a, naročito ministar policije, ni prstom nisu mrdnuli da mu pomognu

 Milovan Brkić 

            Mesec dana pred njegovo streljanje razgovarao sam s premijerom Srbije Zoranom Đinđićem. Nije tajna da sam i pre njegovog izbora za premijera započeo kampanju protiv njegove politike. U kontakt emisiji koju je na Studiju B vodio kolega Marko Janković 11. januara 2001. godine, optužio sam tadašnjeg kandidata za predsednika nove srpske vlade g. Đinđića da je preuzeo sve kriminalne poslove koje su vodili Miloševićeva porodica i njegovi tajkuni.

            Bio sam izložen podsmehu, neverici svojih sugrađana koji su me još pamtili kao beskompromisnog borca protiv Miloševićeve diktature. Bilo je i meni i teško i mučno da krenem protiv onih koje sam, koliko do juče, i sam podržavao na sav glas.

            Vreme je da priznam: premijer Đinđić se nije trudio da mi zagorča život. Njegova svita je bila spremna da me raščereči, i on, siguran sam, nije to dozvolio.

            Bio sam iznenađen premijerovim pozivom da čuje moje mišljenje.

  Nisam krio svoje razočarenje što je direktno uticao da Četvrto opštinsko javno tužilaštvo obustavi postupak protiv Ljubiše Buhe Čumeta, Dejana Milenkovića Bagzija, Dušana Spasojevića i još nekoliko članova ove bande koji su me 17. oktobra 1996. godine, u režiji Frenkija Simatovića, a po nalogu Mire Marković, pet sati - tukli.

 Te noći spasio me je advokat Rajko Danilović, koji je danas zastupnik Đinđićeve porodice. Premijer mi je kazao da ''je rekao Čumetu da me isplate''.

             Tadašnji ministar policije Mihajilović u svojim memoarima svedoči da sam 30. decembra 2002. godine tražio od njega da smaknemo Đinđića!

             Tvrdo verujem da je pokojni premijer imao čvrstu nameru da se otarasi zemunskih i drugih klanova. Znao je da se između njega i bandita koji su ulazili nogom u njegov kabinet, vodi bitka na život i smrt, i da neko od njih mora stradati. Na dan kada ga jer Bagzi pokušao udariti kamionom, premijer je otišao u Banja Luku. Imao je važan sastanak sa ruskim diplomatom iz Sarajeva Valerijem Odnjicovim, ličnim prijateljem predsednika Putina.

 Premijer se borio za svoj život i za život Srbije. Obe bitke je izgubio. Njegovi saborci iz DOS-a, naročito ministar policije, ni prstom nisu mrdnuli da mu pomognu. Streljan je, a oni su onda krenuli da se obračunavaju međusobno, naročito sa opozicijom.

            Da li je premijer Đinđić mogao izbeći smrt?

            Njegova početna opsednutost i fasciniranost Legijom, Spasojevićem, Čumetom, a na kraju i njegovo poverenje u Čumeta da preko njega slomi vrat  članovima njegove bande, bila je pogubna i po Srbiju, po  DOS-ovu vlast koja se brzo raspala, a i po njega lično. A stara je izreka da ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se obijaju.

            Verujem da bolja sudbina ne očekuje ni premijera Koštunicu. Njegova podmukla sprega i pseća odanost desetini srpskih tajkuna koju su zagospodarili zemljom sigurno je, neće se po njega dobrim završiti. Tajkuni će nastojati da se oslobode svoga poslušnika, zamenivši ga novim, koji nije svedok njihovih lopovluka. Ako i Koštunica padne, sam je takav kraj odabrao.

Batina je iz raja izašla

 U nedostatku institucija koje bi se sa mafijom obračunale, građani Srbije, koristeći se prirodnim pravom na samoodbranu i opstanak, mogli bi da se dignu na ustanak

 Milovan Brkić

           U ponedeljak sam gostovao u  emisiji "Vruća stolica'' na TV "Jesenjin", kod kolege Miroslava Vislavskog. Istog dana učestvovao sam i panel emisiji kolege Ratka Dmitrovića na BK "Telekomu", zajedno sa kolegama Vladanom Dinićem, glavnim urednikom  "Svedoka" i Markom Jankovićem.

          Po običaju nisam kalkulisao, ni špekulisao. Kolega Vislavski pitao me je, sasvim otvoreno, šta mislim o našoj stvarnosti, ljudima koji su sada na vlasti, o tajkunima, mafijašima...

          Bio sam spreman i odgovarao sam u svom stilu, nazivajući stvari pravim imenom. Premijera Koštunicu označio sam kao patološkog lažova, čoveka za čijeg se mandata Srbija sukobila sa najstrašnijom bedom svojih građana i zastrašujućom pljačkom nekolicine porodica, uz punu zaštitu gospodina Koštunice.

          Ali i vlast je bila spremna. Pustili su da mi kolega Vislavski postavi pitanje, a čim bih ja zinuo i počeo da ružim vlast, nečija nevidljiva ruka je puštala signal za ometanje i većina gledalaca nije mogla da čuje moj odgovor. To se ponovilo i u reprizi ove emisije

          Na BK "Telekomu" sam zbunio kolegu Dmitrovića. Na njegovo pitanje da li Srbija može da izađe iz mraka i kandži mafije koja se udružila sa izvršnom vlašću, odgovorio sam  sasvim iskreno. Po mom mišljenju, u nedostatku institucija koje bi se sa mafijom obračunale, građani Srbije, koristeći se prirodnim pravom na samoodbranu i opstanak, mogli bi da se dignu na ustanak, da opkole vladine institucije i budući da nemamo nezavisno tužilaštvo i sudstvo, najefikasnije bi bilo da pedesetak vlastodržaca i tajkuna odmah likvidiraju.

Moj radikalizam se ne dopada izvršnoj vlasti, a rezervisane su i moje kolege prema ovakvom viđenju obračuna sa vrhovima odlučivanja u Srbiji, koji su se stavili ili u službu, ili na čelo mafijaške elite koja davi građane.

U Srbiji više ne postoji javno mnjenje, ugušeni su svi mediji i stavljeni u službu mafije i izvršne vlasti. Nijedna stranka, niti sindikalna centrala ne poziva na štrajkove, na proteste, na masovna okupljanja. Partije su podelile sfere uticaja, atare koje pljačkaju, podelile plen.

Nekoliko ministara i prijatelja svedočili su mi da su informisali premijera Koštunicu o pljačkama fondova, banaka, o rasprodaji državne imovine, javnih preduzeća, o korupciji, ali da to njega uopšte nije dotaklo, prosto se čudio što ga o tome obaveštavaju. Premijera interesuje samo gola vlast.

Iskreno se nadam da će doći vreme kada će gospodina Koštunicu izvesti pred krivično veće suda kao zaštitnika mafijaša koji su zemlju opljačkali do gole kože. Njega bi trebalo označiti kao kolovođu te okrutne kriminalne bande, jer je snagom i autoritetom funkcije koju obavlja sprečavo njihovo privođenje pravdi.

Ipak, i dalje mislim da je batina, koja je, kako kažu, iz raja izašla, jedino sredstvo pomoću kojeg se možemo spasiti od Koštuničinih bandita i pljačkaša.

(Ras)prodaja Šešelja

Milovan Brkić 

            U  septembru 1987. godine ležao sam u bolnici Okružnog zatvora u Beogradu. Izdržavao sam kaznu zatvora od 50 dana, na koju me je osudio dežurni gradski sudija za prekršaje. U tekstu, objavljenom u jednom slovenačkom listu pod naslovom "Igraju se delije nasred zemlje Srbije", naveo je sudija u obrazloženju, ''povredio sam ugled društevno-političkih organizacija''. Iz Padinske Skele prebacili su me u bolnicu, jer sam počeo štrajk glađu.

            Sećam se tog petnaestog dana kada sam počeo, zbog iznemoglosti, da polako gubim svest. Vezali su me i počeli da hrane prinudno. Iz nekog razloga, a mislim iz solidarnosti, nisu koristili metode koje su u tadašnje vreme korišćene u zatvorima, već su me hranili infuzijom. Već sam bio pri kraju snage i medicinska sestra, tiho, da je ne čuju drugi zatvorenici, da je ne ocinkare, saopštila mi je da izdržim još par sati, jer je već stiglo usmeno obaveštenje da će me u toku dana pustiti kući, tako je odlučio Vrhovni sud Srbije.

            Ovih dana je Vojislav Šešelj započeo štrajk glađu. Poznajući ga, znam da će ići do kraja. Tačno znam šta oseća svakog dana i kakvo mu je raspoloženje i koliko mu ostaje još snage. Znam da će dotaći samo dno, i za razliku od mene, koga su pustili na slobodu, njega neće.

            Za razliku od mene, koga su prinudno odveli u zator, gospodin Šešelj je u zatvor otišao sam, uz muziku, trubače, ispraćen na opštem veselju svojih pristalca.

            Nije vreme da kažem šta mislim o njemu lično i njegovoj politici, barem u ovom času kada ga izdaje snaga. Gadan je to osećaj.

            I dok Šešelj polako kopni, i moguće je da dobrovoljno ode sa ovog sveta, njegovi naslednici, uvren sam, mole Boga da Šešelju što pre uzme dušu. Za neprilike u kojima se gospodin Šešelj sada nalazi zaslugu snose i njegovi partijski naslednici.

            Dok Tomislav Nikolić, zamenik gospodina Šešelja u njihovoj stranci, kako sam kaže, često svrati kod Zeke (Žarka Zečevića) na kaficu, jer oba njegova sina zarađuju kod Zeke hleb i više od toga, dok Toma skokne i kod gospodina Miškovića da uzme par stanova, da mu se nađu, dok od Koštunice primi apanažu za pseću poslušnost, Šešelj se od duše rastavlja.

            Grobar iz Kragujevca zna koliko je jeftin i prolazan ljudski život, zato mu ni do Šešeljevog nije stalo. A da jeste, sigurno ne bi pravio zajebancije odevanjem poslanika u majice sa likom gospodina Šešelja, ne bi pravio javne sprdnje sa Haškim tribunalom. Zabole tu gospodu za Tomine "pokazne vežbe". Dok se Šešeljevi naslednici tako ophode prema Tribunalu, ni njihovom vojvodi neće biti bolje.

           Nije nikakva tajna da se od rukovodstva Srpske radikalne stranke od strane predstavnika međunarodne zajednice traži, i očekuje, da se distancira od Šešeljevih (ne)dela i politike, ako žele da učestvuju u političkom životu. Znajući ko su i šta su, i da mogu biti oduvani s vlasti, Šešeljevi naslednici se raduju njegovom dobrovoljnom odlasku. Na njegovoj (nadam se da ipak do toga neće doći) smrti, Nikolić i kamarila mogu još izvsno vreme izigravati podguzne muve svakoj vlasti, puneći svoja konta i uvećavajući imetak.

          Šešelj je svoje naslednike sam izabrao, po meri svog života. Šteta što taj ološ i nas vodi u pakao.

Izabrani i odabrani

Iako ne uživa podršku ni desetog dela biračkog tela, premijer imperijalno vlada. Samovoljno. Pokušava da oponaša Broza 

Milovan Brkić

 Jugoslavija je bila značajna  evropska država. U suštini, bila je naslednica Austrougarske imperije. Baš tako! Bila je južnije od Beča, ali je nakon Prvog svetskog rata odlučeno da je jaka država na našim prostorima imperativ za Evropu.

Srbima je ukazano poverenje da kontrolišu tu novu imperiju. A poverenje su zaslužili. Ništa se nikada nije poklanjalo. Još manje teritorije i narodi.

Nakon Drugog svetskog rata kralj je pao i država dobija novog vođu. Dakle, ko je bio car Ferdinand sa Balkana? Tito! Josip Broz, u stvari, nije bio ni predsednik države, a još manje Vlade. On je sam bio Vladar. Car. Cezar. Kajzer. Bilo kakva da mu je bila titula. Dakle, Josip Broz proizlazi, silom prilika, iz evropske plemićke elite.

Srbija nije Jugoslavija. Mnogo je manja i siromašnija. A njene vođe biraju se na izborima. Sa mandatom od nekoliko godina, mada, postoje u našoj političkoj šemi mogućnost da isti čovek sedi u liderskoj fotelji više nego što je prvobitno predviđeno. To su vizantijska politička dogovaranja. Nama nisu strana. Čak smo i priznati majstori u tim nadmudrivanjima.

Misli li premijer Koštunica da je on nečiji naslednik? Čiji?

Iako ne uživa podršku ni desetog dela biračkog tela, premijer imperijalno vlada. Samovoljno. Pokušava da oponaša Broza. Kada govori, priča nesuvislosti, baš kao i Tito, koji se nije ni trudio da sastavi prostoproširenu rečenicu koja ima smisla.

Ali Tito je umeo da sa lakoćom, imajući u vidu da je negde odabran da vlada, za svoju državu i podanike nabavlja milijarde dolara bespovratne pomoći. Gradio je puteve, škole, bolnice, aerodrome, mostove, tunele, elektrane...

I premijer Koštunica skoro da ne komunicira sa svojim ministrima. Sa njima se sreće jednom nedeljno, kada Vlada Srbije održava redovnu sednicu.

Premijer ima svoju ekipu koja nije birana u parlamentu. Do njega ne sedi potpredsednik Vlade, već generalni sekretar i šef kabineta, koji su državni službenici. Kada putuje u službene posete, ili kada prima strane delegacije, do njega je, skoro bez izuzetka, uvek šef kabineta Aleksandar Nikitović. I pokatkad i neki od ministara. Ali Aleksandar N. je obavezno član zvanične delagacije. On sedi, sluša, zapisuje.

Možda premijer misli da je Vladar i da mu je po tom osnovu sve dopušteno. Ali kada sedne za pregovarački sto, sagovornici sa druge strane svakako znaju ko je sa premijerom. I deluje pomalo nestvarno da imenovani vladin činovnik zastupa Srbiju i njenu Vladu. Misli li premijer da strani državnici ne shvataju sa kim imaju posla?

Premijerova ljubav prema stamenim muškarcima je njegov izbor. Ali ta ljubav ne sme da košta one koji ga na tu funkciju svojim glasovima, u njegovom slučaju, nisu ni izglasali.

Moramo li godinama tolerisati razne ludake, probisvete i umišljene naučnike, koji sebe ne smatraju izabranim, već odabranim da vladaju?

Da li premijer Srbije treba da u okviru ustavnih ovlašćenja radi u korist naroda i da poštuje u svom javnom istupu i određena pravila ili je Odabran da vlada. Neograničeno - i po svom ćefu? 

Hajdučki rastanak

 Milovan Brkić

             Na Mitrovdan (osmog novembra), dok se spremamo da rukopise pošaljemo u štampariju, u našoj maloj redakciji je vanredno stanje. Sa neizvesnošću, i pored tvrdih garancije direktorke da će odštampati "Tabloid", očekujemo  odluke distributerskih kuća. Iz "Future plus'' nas uveravaju da će "biti sve po starom'' i da  prošli broj, zbog loše unutrašnje organizacije, nije došao na sve kioske. I iz "štampe'' stižu slična uveravanja.

            Ipak, nama je oko srca hladno. Razrađujemo rezervne varijante, šta će biti ako nas ne odštampaju, ako distributerske kuće odbiju da nas iznesu na kioske.

            Mitrovdan je i ja glasno, da podignem borbeni moral, citiram narodnu pesmu - "Mitrov danak, hajdučki rastanak".

            Hoćemo li se, pitamo se, na današnji dan, rastati od svojih čitalaca?

            Miroslav Mišković, vlasnik imperije "Delta", vlasnik Srbije, većine naših para, imovine, razgoropadio se. Nije naučio da se o njemu piše onako kako se to njemu ne dopada.

            Čovek koji je svoju imperiju počeo da gradi kada se uselio u stan Slobodana Miloševića (Ulica 14. decembra 60 A), kada se ovaj odselio na Dedinje, nadživeo je svog mentora. Čak je na Vidovdan 2001. godine u svom kabinetu proslavio njegovo odvođenje u Hag. Ratosiljao se nezgodnog svedoka i sve pare su ostale njemu i njegovoj pohlepnoj ženi Ljiljani.

            Kampanja koju protiv našeg lista vodi gospodin Mišković je strašna. U njoj ne učestvuje samo on lično, već svita onih koje je on postavio na ministarska ili još značajnija mesta, njegovi tajkuni, novinari...

            Prisećam se da sam u svom novinarskom životu vodio stotinak kampanja protiv nosilaca  državnih funkcija, najteža je bila protiv Miškovićevog mentora, pokojnog Slobodana Miloševića,  protiv pravosudnih funkcionera, visokih rukovodilaca tajnih službi, ali nikada nisam naišao na takav front, na takav otpor kao u slučaju gospodina Miškovića.

            Sada smo potpuno uvereni da je ovaj tihi, ljigavi čovek iz Kruševca, koji je bio u Miloševićevoj senci, i svakom radio iza leđa, nakon što je potpuno orobio Srbiju, i uz pomoć ministra finansija, svog sestrića Mlađana Dinkića, zemlju doveo do prosjačkog štapa, najjači čovek na Balkanu, sa najviše uticaja, jer raspolaže milijardom dolara, koja je izvan svake kontrole, čak i međunarodnih institucija. Sa tolikom količinom prljavog novca, gospodin Miškoić je opasan, ne samo po bezbednost moje redakcije već i po bezbednost u regionu. Većina ljudi, političara, čak i mnogi strani državnici, uči nas istorija, mogu se kupiti velikom količinom novca u kešu, kojem je moguće zametnuti tragove. Ako se neko još uvek pita: Gde su Miloševićevi novci? - kod Miškovića su!

            Na današnji dan, na Mitrovdan, u mojoj redakciji je hajdučka atmosfera. Citiramo pesmu dalje "Ne odajte vi jatake naše, koji su nam tajne donosili..."

            Ipak, nas neće ni uplašiti ni pokoriti Miškovićeve opljačkane i proklete pare. Mi ćemo ostati uspravni. I ako se rastanemo, možda ćemo, poput usamljenih hajduka, biti opasniji.

Društvo ulizica

U Srbiji uvek su samo fukare i udvorice dobijali nagrade, titule, zvanja, postajali dopisni, prepisni ili redovni članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, počasni građani, i za života bili slavljeni kao svetitelji

Milovan Brkić

             Prošle nedelje u našu redakciju pristigla je pozivnica, naslovljena na moje ime, oko koje smo se okupili, kao oko svetskog čuda.

            Direktor "Službenog glasnika'' pozvao je potpisnika ovih redova na promociju knjige profesora Miroljuba Labusa, bivšeg podpredsednika Vlade Srbije.

            Nismo verovali svojim očima. Prvi put u našu redakciju, lista koji se bori protiv mafije, stigla je pozivnica za neku svečanu priliku.

            Ipak, okrenuli smo telefon, da za svaki slučaj proverimo da nije posredi neka greška. Nije, odgovorili su nam, i potvrdili da će im biti čast ako se na promociji pojavim.

            Naš list je objavio desetine tekstova kojim je žestoko kritikovao podpredsednika Vlade Srbije, gospodina Labusa. On je to stoički podnosio, a krajem prošle godine odbio je da se saglasi da kolegu Milomira Marića i mene, nakon učešća u emisiji "Problem''  voditelja Predraga Sarape na TV "Politika'', zbog kritika iznetih na račun Koštuničinih ministara i tajkuna privedu istražnom sudiji.

            Većina ljudi koji su sada na vlasti, godinama su bili moji  saborci, promovisao sam njihove stavove, poglede... Kada su došli na vlast, nikada nisu pozvali novinare moje redakcije na službene svečanosti, a u skoro svim državnim institucijama zabranjen nam je ulaz. Doduše, obavezan sam da izdvojim ministra Slobodana Vukasnovića, koji  se, i pored svih teških optužbi koje smo iznosili na njegov račun, kada se sretnemo, jer on na posao ide peške, uvek srdačno pozdravimo. Tekstove ne pominjemo, jer je to deo moga posla, mojih obaveza.

            Zašto ispisujem ove redove?

            U istoriji Srbije samo su fukare, udvorice, uvek dobijali nagrade, titule, zvanja, postajali dopisni, prepisni ili redovni članovi  Srpske akademije nauka i umetnosti, počasni građani, i za života bili slavljeni kao svetitelji. Čim bi ih pokopali padali su sa svojim (ne)delima u zaborav.

            Srbija je zemlja čuda. U njoj su najumnije glave uvek ucenjene glave. Od Vuka Karadžića pa naovamo svi pisci, naučnici, prosvetitelji, bili su uhođeni, pod sumnjom, zagorčavan im je život, izvođeni su na sud, klevetani, osuđivani, utamničeni. Veliki srpski prosvetitelj Vasa Pelagić umro je u zatvoru u Zabeli (Požarevac) i sahranjen u zatvorskom krugu. Nijednoj vlasti nije palo napamet da ga sahrani na varoškom groblju, makar i bez počasti. jer, to bi bio izuzetak, koji bi ugrozio poredak stvari i vrednosti na kojima počiva srpsko društvo.

            Ove godine nagradu za životno delo  Udruženja novinara Srbije dobio je kolega Ivan Miladinović. Naravno da ga čitaoci našeg lista ne pamte po tekstovima od značaja, a decenijama nije napisao i pijačni izveštaj. Valjda tako mora biti i u zemlji Srbiji. Da se ne ohrabre oni koji misle svojom glavom, koji nisu uvek uz skute onih koji su na vlasti. Jadno je i gadljivo posmatrati novinare koji hvale srpske vlastodršce, a onda ih, čim odu s vlasti, milom ili silom, poput čopora divljih pasa počnu olajavati.

Dok ne počnemo poštovati elitu koja nas uči kako da se uspravimo, Srbija iz mraka izaći neće.

Bez pokajanja

 Milovan Brkić

             Na dvogodišnjicu  smrti Josipa Broza Tita, tačno u 15 sati, kada je stao javni prevoz, zavijale sirene, a građani, zatečeni na ulici, zastajali i u stavu mirno odavali poštu pokojnom Titu, zatekao sam se u prepunoj kafani "Šumatovac''.  Sedeli smo u bašti i kada su počele da zavijaju sirene svi gosti su ustali, uspravni kao proštac. U kafani, u kojoj su se uglavnom okupljali boemi, novinari i značajni ljudi, bilo je i nekoliko stranih novinara sa kamerama, da prate naše ''izraze žalosti''. Sedeo sam za stolom sa grafičkim urednikom tadašnjeg lista "Svet", za koji sam pisao, starim, dobrim gospodinom Čedom Novkovićem, koji se takođe pridigao. Nisam ustao, i kroz prste, glave nagnute prema stolu, primetio sam da i jedna devojka za susednim stolom, koju je momak pokušavao rukom da podigne, nije želela da se uspravi.

            Nakon što su prošla dva minuta opšte žalosti, stari gospodin Čeda, koji me je inače beskrajno poštovao i štitio u redakciji, očinski me prekoreo: "Šta ti misliš, da smo mi ovde p... i da smo ustali iz straha. Eto, stranci su te snimali i pokazaće da zaista Srbi luduju za Titovom politikom. Ti ćeš biti taj mali, antiprotivni deo, pokazaćeš da ima demokratije i da te niko nije uhapsio što nisu u danu opšteg plača"-  s rezignacijom mi je prebacivao gospodin Čeda.

            I zaista, u Miloševićevo vreme, kada sam, skoro potpuno usamljeno, objavljivao tekstove o njegovoj porodici, njihovim nedelima i pogubnoj politici, on je strancima, koji su ga kritikovali, s ponosom pokazivao moje tekstove, prevedene na njihov jezik, dokazujući da u Srbiji ima demokratije. On je jednog slavuja predstavljao kao hor. Moj usamljeni glas nije ugrožavao njegovu vlast.

            Da li  sam nesvesno služio vlastima, pa i današnjoj?

            Mislim da imam razuman odgovor.

            Nakon ubistva premijera, tadašnji ministar kulture Branislav Lečić zabranio je list "Nacional", bez posla je ostalo pedeset novinara, od kojih većina danas radi u listu koji uređujem. Mene su strpali u zatvor, pod optužbom da sam učesnik u atentatu.

            Pre nekoliko dana urednica kulture predložila mi je da objavimo intervju sa bivšim ministrom Lečićem, odličnim glumcem, koji je, nažalost, najbolje uloge odigrao u komadima koje je napisao Beba Popović. Prihvatio sam. Duboko verujem u slobodu i na pravo svakog čoveka da kaže ono što misli. Tako se osigurava demokratija u jednom društvu. Odgovornost pred zakonom za konkretna dela i nedela je stvar institucija koje o tome brinu, a kod nas, nažalost, samo simuliraju svoje postojanje.

            Početkom nedelje Njegova ekselencija Majkl Polt održao je prijem za značajne ljude u čast dolaska u Beograd pomoćnika pomoćnikovog pomoćnika državnog sekretara gospođe Kondolize Rajs. Moj kolega Aleksandar Tijanić je, u skladu sa svojom navikom da se uvlači svakoj vlasti u zadnjicu, oštro upozorio gospodina Polta da će, ako njegova vlada ne podrži premijera Koštunicu, trista hiljada Srba doći sa Kosova i napraviti pokolj u Beogradu, da će podržati radikale. Izveštaji govore da se Njegova ekselencija nakratko zbunio, odgovarajući potom g. Tijaniću da njegova vlada nema takva saznanja, a da je pitanje ko će vladati u Srbiji njeno unutrašnje pitanje. Zna to i g. Tijanić, ali zna da će do ušiju njegovog gazde Voje stići njegovo ''junačko držanje''.

            Ipak, ne kajem se zbog svojih usamljenih juriša na bandite iz viših struktura vlasti, pa i po cenu da taj moj  napor bude i kod ''onih koje mori glad'' prezren. U Srbiji su svi slobodno misleći ljudi završavali u zatvoru, ludnici ili na grobljima.

Izabrani i odabrani

Iako ne uživa podršku ni desetog dela biračkog tela, premijer imperijalno vlada. Samovoljno. Pokušava da oponaša Broza 

Milovan Brkić

 Jugoslavija je bila značajna  evropska država. U suštini, bila je naslednica Austrougarske imperije. Baš tako! Bila je južnije od Beča, ali je nakon Prvog svetskog rata odlučeno da je jaka država na našim prostorima imperativ za Evropu.

Srbima je ukazano poverenje da kontrolišu tu novu imperiju. A poverenje su zaslužili. Ništa se nikada nije poklanjalo. Još manje teritorije i narodi.

Nakon Drugog svetskog rata kralj je pao i država dobija novog vođu. Dakle, ko je bio car Ferdinand sa Balkana? Tito! Josip Broz, u stvari, nije bio ni predsednik države, a još manje Vlade. On je sam bio Vladar. Car. Cezar. Kajzer. Bilo kakva da mu je bila titula. Dakle, Josip Broz proizlazi, silom prilika, iz evropske plemićke elite.

Srbija nije Jugoslavija. Mnogo je manja i siromašnija. A njene vođe biraju se na izborima. Sa mandatom od nekoliko godina, mada, postoje u našoj političkoj šemi mogućnost da isti čovek sedi u liderskoj fotelji više nego što je prvobitno predviđeno. To su vizantijska politička dogovaranja. Nama nisu strana. Čak smo i priznati majstori u tim nadmudrivanjima.

Misli li premijer Koštunica da je on nečiji naslednik? Čiji?

Iako ne uživa podršku ni desetog dela biračkog tela, premijer imperijalno vlada. Samovoljno. Pokušava da oponaša Broza. Kada govori, priča nesuvislosti, baš kao i Tito, koji se nije ni trudio da sastavi prostoproširenu rečenicu koja ima smisla.

Ali Tito je umeo da sa lakoćom, imajući u vidu da je negde odabran da vlada, za svoju državu i podanike nabavlja milijarde dolara bespovratne pomoći. Gradio je puteve, škole, bolnice, aerodrome, mostove, tunele, elektrane...

I premijer Koštunica skoro da ne komunicira sa svojim ministrima. Sa njima se sreće jednom nedeljno, kada Vlada Srbije održava redovnu sednicu.

Premijer ima svoju ekipu koja nije birana u parlamentu. Do njega ne sedi potpredsednik Vlade, već generalni sekretar i šef kabineta, koji su državni službenici. Kada putuje u službene posete, ili kada prima strane delegacije, do njega je, skoro bez izuzetka, uvek šef kabineta Aleksandar Nikitović. I pokatkad i neki od ministara. Ali Aleksandar N. je obavezno član zvanične delagacije. On sedi, sluša, zapisuje.

Možda premijer misli da je Vladar i da mu je po tom osnovu sve dopušteno. Ali kada sedne za pregovarački sto, sagovornici sa druge strane svakako znaju ko je sa premijerom. I deluje pomalo nestvarno da imenovani vladin činovnik zastupa Srbiju i njenu Vladu. Misli li premijer da strani državnici ne shvataju sa kim imaju posla?

Premijerova ljubav prema stamenim muškarcima je njegov izbor. Ali ta ljubav ne sme da košta one koji ga na tu funkciju svojim glasovima, u njegovom slučaju, nisu ni izglasali.

Moramo li godinama tolerisati razne ludake, probisvete i umišljene naučnike, koji sebe ne smatraju izabranim, već odabranim da vladaju?

Da li premijer Srbije treba da u okviru ustavnih ovlašćenja radi u korist naroda i da poštuje u svom javnom istupu i određena pravila ili je Odabran da vlada. Neograničeno - i po svom ćefu? 

Na merama

 Milovan Brkić

             Juče mi se preko mobilnog telefona nisu javila dvojica prijatelja. Obojica imaju visoku bezbednosnu kulturu i - na značajnim su mestima. Umesto mene, zvali su mog zamenika, raspitujući se šta ima novo. Nije odmah shvatio. "Šef je izgleda opet na merama'' - kaže im. Odgovaraju da je to tako u životu, ali da oni izbegavaju da budu snimljeni, zbog posla koji obavljaju.

            Alekse Žunići u Srbiji su najcenjeniji ljudi. Svaki ljudski, politički, ekonomski i drugi odnos u društvu srpske vlasti su decenijama rešavale špijunažom svojih podanika. Ta opsednutost vlasti da zaviruje u plakare, u toalete, u kompjutere svojih građana, postaje već patološka. Kao da nepoćudni građani ne znaju da se čuvaju od tih sokoćala i da svoje naume, da nekog iz vlasti ostave bez glave, ili dignu u vazduh, baš jedni drugima saopštavaju telefonom, pismom ili porukom preko interneta. Oni koji  se na to odluče, znaju na koji način da komuniciraju.

            Zamišljam direktora Bezbednosno - informativne agencije kako sa velikim olakšanjem referiše premijeru Koštunici kako su njegovi ljudi, nadčovečanskim naporima, tajno ušli u stan nekog građanina, recimo mene, i kako je sada sve pod kontrolom. Ima sve unapred da znaju šta ću da radim, ili već radim, da li perem ruke pre jela, ili da li puštam vodu posle odlaska u toalet...

            Sve što mi je na umu, saopštavam preko novina koje uređujem. Sve je, dakle, javno i žalim nesrećnike koji se trude da za svoje šefove  prikupljaju podatke o mom kretanju i razgovorima. Možda će to što saznaju njihovi šefovi i dobro naplatiti, predajući ambasadoru Poltu ili diplomatama iz američke i engleske ambasade.

            Špijuniranje i potkazivanje je ovde način života. Savetnici predsednika Republike Borisa Tadića, gospoda Jovan Ratković i Vuk Jeremić iz predsednikovog kabineta javno, bez stida i straha, odnose sve službene izveštaje koje nadležne službe, ministarstva i Vlada Srbije dostavljaju predsedniku Tadiću po službenoj dužnosti. Predsednik je zauzet i njegovi savetnici - juniori, sa torbama punim poverljivog materijala, ulaze u američku i englesku ambasadu i vraćaju se bez njih, ozareni i ushićeni. Jude uvek imaju tako nepodnošljiv osmeh nadmenosti. Prijatelj, koji ova dva mala gada prati u izdajničkoj delatnosti, oseća se jadno i čemerno, jer njegovi šefovi ne dozvoljavaju da ih  uhapse i privedu istražnom sudiji. U svakoj iole organizovanoj državi, ova dva mala gada dobila bi doživotnu robiju. Ali zašto je predsednik Republike toliko opčinjen njima - svakako je to u nadležnosti psihijatara, budući da je gospodin Tadić psiholog po struci.

            Špijuniranje sopstvenih građana, institucija, javnih službi, po odobrenju srpske političke elite, ovde predstavlja statusni simbol. Onda i ne čudi što je jedan mladi podoficir pozdravio sliku generala Mladića. Eh, kako bi bilo dobro da jednog dana mladi oficiri i policajci smognu snage i pohapse sve ove namirisane i napuderisane političare, koji svoje teške pljačke države i budžeta štite izdajući državne i nacionalne interese strancima, koji im osiguravaju privremenu zaštitu. Nikad se ne zna šta nosi noć, a šta dan. 

U očekivanju napada

Milovan Brkić

            Dok sam se mučio kako da počnem uvodnik, mladi kolega Nikša Bulatović mi saopštava vest da je ''naš čovek u njihovim redovima'' javio, kurirom, da se Srpska Vlada sprema da se obračuna sa našim listom.

            I budući da je naš izvor ozbiljan čovek i dobro upućen u tajne poslove Koštuničinih mafijaša iz Vlade i stranke, primili smo ''dimne signale'' i pristupili pražnjenju fijoka, čišćenju kompjutera, fajlova i sklanjanju na rezervne položaje nekoliko hiljada stranica dokumentacije, novinarskih arhiva...

            Niko se od nas nije uplašio, niti zabrinuo. Prihvatili smo odsudnu bitku sa premijerovom klikom, koja je ogrezla u kriminalu, nemoralu, koja pustoši Srbiju.

            Nije lako gledati  kako ministri u Koštuničinoj vladi rasprodaju preduzeća, sami sebi nameštaju poslove teške desetine miliona evra. Srpska politička elita i tajkuni za Boga ne znaju. Sve bi opljačkali, uništili, rasprodali. Oni su spremni da ubiju, da satru, da ponize. Mi se sa tom bandom nosimo na svoj način. Raskrinkavamo ih iz broja u broj, iznosimo brojke, dokaze, dokumenta, faksimile... To nije od značaja da formira javno mnjenje, ali  tamo gde vlada medijski mrak, i kad šapat krene od uva do uva, tiranima poklecaju kolena.

            Ipak, svi mi koji radimo u ovom listu mirno spavamo, čista nam je savest. Odbili smo sve diskretne ponude da prestanemo da kritikujemo premijera Koštunicu, da pominjemo njegov dolazak na posao, nežne stiske sa ministrima... Svi iz premijerovog okruženja pristaju da o njima pišemo što nam je volja, samo da premijera ostavimo na miru, jer ga pisanje našeg lista deprimira, dovodi do očaja. Često želi da podnese ostavku, da se povuče, uveren da mu sve izmiče kontroli. Suočen sa nezapamćenom korupcijom svojih ministara i stranačkih kolega, premijer shvata da sve što je obećao samo je šarena laža.

            Šta smo odgovorili na ponude premijerovih pljačkaša? Poručili smo im da je najbolje za premijera da odmah ode i spase svoju čast, a bilo bi najbolje da se presabere, da izračuna koliko je svojim pasivnim držanjem naneo zla građanima Srbije i da sam povuče potez. A kada smo kod povlačenja, mi smo mu preporučili obarač.

            Očekujući premijerove dželate, Jočićeve i Dinkićeve policajce, da pročeprkaju po našem siromašnom preduzeću, da nam izvrnu džepove, skinu cipele, zavire u fijoke, u kompjutere, da nas zatvore, ili ugase preduzeće, pokušaćemo da još više razotkrijemo njihova nedela i bestijalnosti, što činimo i u ovom broju, onoliko koliko nam prostor dozvoljava.

            I pomalo smo ponosni što drugi listovi teme koje mi pokrećemo počinju da prate, da idu dalje. Nas to ispunjava, jer naša borba i posvećenost borbi za slobodnu Srbiju, čini nam se, nije uzaludna.

Služba i družba

 Milovan Brkić

             U utorak, iza podneva, u redakciju ulazi mlađi kolega i s vrata kaže - "Rade (Bulatović) prdnuo u čabar".

            Na drugom spratu "Palate pravde'' nalaze se kabineti okružnih istražnih sudija i Istražno odeljenje Drugog opštinskog suda u Beogradu. Kolega je na ovom spratu video g. Radeta Bulatovića, direktora Bezbednosno-informatvne agencije, okruženog ''čuvarima reda''. Učinilo mu se da se gospodin Bulatović drži kao čovek koji treba da se "suoči sa zakonom''. U takvim situacijama svi koji dolaze pred istražnog sudiju, skoro bez izuzetka, mobilišu sve svoje mentalne sposobnosti da  se odbrane.

            Osetio sam bol u stomaku, počeo sam da se preznojavam. Pola sata ranije dozvolio sam svom zameniku da pusti tekst u kome se i Rade pominje kao grešnik. Ali vest da je ponovo pred istražnim sudijom, skoro da me je ošamutila. Zovem istražnog sudiju Okružnog suda u Beogradu i pitam, mobilnim, što se inače ne čini, da li je Rade priveden, pozvan ili svedoči. On se ljuti na mene što takve stvari pitam, ali videći moju nervozu, uverava me da pred njegov sud direktor BIA nije ni priveden, ni pozvan.

            Zovem, potom, advokata Gradimira Nalića. Objašnjavam mu šta sam čuo. Valjda bi ga kum, da je nešto ozbiljno u pitanju, pozvao. I Grada proverava. Javlja se potom i kaže da je sve u redu. Vidim, i njega kosnulo. Ko će privesti tek tako direktora BIA - glasno razmišlja. Hteo sam da se našalim, da pomenem našeg dobrog i časnog premijera, ali se ujedoh za jezik jer, ipak, Grada mu je jedno vreme bio savetnik.

            Od kada je DOS došao na vlast, prestao sam da kontaktiram  sa velikim brojem ljudi, sa kojima sam do tada  bio u dobrim odnosima. Čim bi došli na vlast, prestajali su da mi se javalju. A i ja sam sve one, koji su sa pozicija vlasti činili nedela, imenom i prezimenom, kritikovao. Ostavljao sam po strani naše lične odnose.

             Našem listu je svojevremeno mnogo pomogao ministar policije Dragan Jočić. Ali mi ga, nesmanjenom žestinom, u novinama predstavljamo onakvim kakvim ga čine njegovo ponašanje i ''rezultati rada''. Pre tri nedelje Dragan me je zvao preko mobilnog. Bio sam u kafani i sekretarica je tražila od urednika da telefon donese u kafanu. Odbio sam da razgovaram sa ministrom, znao sam povod njegovog poziva. I kada se, kao ministar, ljutio na moje pisanje, on je birao reči, uvek naglašavajući da, ako mi zatreba njegova pomoć, mogu na nju da računam. Iz pristojnosti nisam rekao da ta ponuda stoji i s moje strane. I, zaista, kada bi Jočić i došao, a verujem da hoće, u policiju da se ''suoči sa mnom'', moja pomoć ne bi izostala. U tom trenutku Dragan bi bio moj prijatelj koji je u nevolji. On je sada ministar i moja je obaveza da ga posmatram na drugi način.

Slepi kod očiju 

Ljudi uglavnom malo razmišljaju i svoj mozak uključuju, radi racionalnog rasuđivanja, jedva pola sata dnevno

Milovan Brkić

Helen Keler, slepa i gluvonema spisateljica je jednom napisala savet za one koji dobro čuju i vide. Preporučila im je da svakog dana uživaju u lepotama zvuka i prirode.

Meni se, dok sam čitao njen savet, učinilo da sam svoj vid celog života traćio na gledanje veoma loših stvari. I odjednom se u meni probudila ogromna želja za predelima koje bih voleo da upijem poslednjim pogledom. Nijedna od tih slika nije bila iz grada u kojem živim, sve su bile iz rodnog kraja, skoro opustelog,  mrtve prirode i  bez ptica, uz reku koja nepovratno teče.

Valjda za sve postoji granica koja ne sme da se pređe, iza koje majka prestaje da bude majka, otadžbina prestaje da to bude i sin više nije sin. I obuzima me osećaj da više nisam ovde, da ne pripadam ovom podneblju, da se ne snalazim.

Narodi imaju kolektivno mišljenje i ako misao, kao viša kategorija uma teško može da se pripiše masi,  mislim da bi se pre mogla pripisati neartikulisanim osećanjem. Ova neartikulisanost se najbolje vidi na fudbalskim utakmicama; sve se svodi na odnose Mi i Oni, što dovodi do gubljenja svake individualnosti.

Oni koji ne pripadaju masi, imaju sopstveni um, svoje mišljenje. Njih pripadnost kolektivnom mišljenju i pamćenju guši, jer hoće od njih da napravi bezličnu članicu čopora. Kolektivno mišljenje je opasno. Masom se lako manipuliše, ona voli vođu, slepo ga slepi. Ljudi uglavnom malo razmišljaju i svoj mozak uključuju, radi racionalnog rasuđivanja, jedva pola sata dnevno.

Kada se kolektivno razmišlja, prave se teške greške. Ljudi se u masi osećaju snažnijim, vrednijim, moćnijim. Taj osećaj ih dovodi do zablude, jer svet ne funkcioniše na taj, njihov način.

Zašto nas u belom svetu ne poštuju, ne cene kao narod? A samo pre dve decenije sa jugoslovenskim pasošem smo na svakom delu planete bili uvažavani, dočekivani s poštovanjem. Šta se to, tako, iznenada, promenilo kod većine ljudi na planeti u odnosu prema nama? Da li ikada o tome razmišljamo?

Pre neki dan, na samo tri metra od mog stola, koleginica, inače izbeglica iz Hrvatske, kaže svom gostu naglas, a i ja to čujem, kako ništa ne može da kaže protiv Cigana, jer bi odmah dobila otkaz!

Prošli su me žmarci. Bože, pitam se, da li je moguće da u današnje vreme, novinar u Srbiji razmišlja na takav način? Da li je mržnja ophrvala srce i zatrovala duše mojih sunarodnika? Da li ćemo kolektivno završiti u ludnici, ili na stubu srama.

Stotine hiljada mojih sunarodnika razmišlja kako nas ceo sve mrzi, ali u svakom svom govoru to iskazujemo prema pripadnicima drugih naroda, ljudi druge vere. Možemo li se okrenuti budućnosti, razmišljati o tome kako ćemo učiniti dobra dela i sebi i drugima.

Prijatelj iz Kanade mi piše da ubrzano uči francuski jezik. Kanada je dvojezična država, kaže, i on želi da joj se oduži za gostoprimstvo i da nauči oba jezika. Nisam upoznao nijednog saradnika koji je došao u Srbiju, a da pokazuje minimum napora da shvati nas, među koje je došao, da nam se za gostoprimstvo oduži makar tako što nas neće huškati da mrzimo druge, da se zajedno sa njima svetimo, ratujemo, pirujemo...

Udri bandu

 Milovan Brkić

 U ponedeljak su ''Večernje novosti'', odnosno kompanija "Novosti'', promenili vlasnika. Ovu vest sam primio kao lični gubitak. Osećao sam se postiđeno, bespomoćno. Kao da je Srbija izgubila deo teritorije.

Otimanje ove najveće novinske kuće na Balkanu odvijalo se pred očima premijera Koštunice, koji je žmirkao. I bolelo ga...

Organizovana kriminalna grupa Crnogoraca, u kojoj je, čini se, i njegova supruga Zorica, poput roja skakavaca sve pelješe, otimaju, uzimaju... Sedamdesetogodišnji Manojlo Vukotić, sa Crnogorcem iz Bara Aleksandrom Nikitovićem, premijerovim šefom kabineta, uspeo je da spreči regularnu prodaju najtiražnijeg dnevnog lista i ove novinske kompanije. Nikitović je lično naterao da sud spreči da ova kompanija ode u ruke nekom ludom Srbinu.

Iako su mu istekli svi mandati, Manojlo Vukotić je, potpomognut Aleksandrom Nikitovićem, uspeo da novinsku kuću, koja osim "Večernjih novosti'' ima još desetak izdanja, proda Crnogorcima! Većinski vlasnik postao je Milan Beko, sin Janka Beka iz Herceg Novog. Gospodin Beko je ojadio Srbiju dok je bio ministar. Za njega sada radi Ljiljana Nedeljković, nekadašnji šef kabineta Vojislava Koštunice. Osim Milana Beka, akcije je kupio i Manojlo Vukotić. On je, pljačkajući "Novosti'', uzeo na provizijama desetinu miliona dolara. Ima sedamdeset godina, sin mu živu u Italiji, udao se za jednog Italijana, i skoro da prezire oca. Manojlo mu je u Rimu ostavio četvorosoban stan, koji je oteo od "Novosti''.

Kome će Manojlo ostaviti novac? Milan Beko je uzeo državljanstvo Savezne Republike Nemačke, Manojlo tvrdi da je Latin i da će otići u Crnu Goru. Svu prodajnu mrežu "Borbe'' preneo je u svoje vlasništvo. Nekažnjeno. Valjda se podrazumeva da Crnogorci koji dođu u Srbiju mogu da uzmu koliko im drago. Ministar unutrašnjih poslova je Dragan Jočić, doskorašnji državljanin Crne Gore.

Grupa Crnogoraca koja je okupirala Srbiju, da može - rasprodala bi građane Srbije kao tegleću marvu. Poživinčene strasti Aleksandra Nikitovića, koji upravlja Vladom Srbije, jer se premijer Koštunica ne meša u svoj posao i ministra policije Jočića, ne mogu se zadovoljiti milionima evra i dolara u kešu. Oni vole da sve otmu, zatru, zgaze.

Hiljade radnika koji su radili u ovoj kompaniji s nevericom posmatraju kako se grupa Crnogoraca sladi otimanjem svega po Srbiji. Premijer Koštunica žmirka, potpuno nezainteresovano.

Ali kada bi neko od ovih bandita, poput tajkuna u Bugarskoj, bio izrešetan, ovi banditi bi, zečjeg srca, pokupili prnje i utekli ko poslednje fukare. Ništa bez šmajsera.

Lakoća zaborava

 Milovan Brkić

 Na Veliki petak 1984. policija je uhapsila u Knez Miletinoj ulici u Beogradu, u stanu Dragomira Olujića zvanog Oluja, grupu intelektualaca. Privedeni i uhapšeni bili su, po uverenju tajne policije, članovi "Crvenog univerziteta''.

Posle višečasovnog isleđivanja, šestorica su zadržana u pritvoru. Istražni sudija je odredio pritvor Vladimiru Mijanoviću, zvanom Vlada Revolucija, Dragomiru Olujiću, Miodragu Miliću zvanom Doktor Mića, Pavlušku Imširoviću, zvanom Paja, Milanu Nikoliću i Gordanu Jovanoviću. Optuženi su za neprijateljsku propagandu.

U zatvoru su ostavljeni dežurni krivci. Milovan Đilas, koji je ovom sastanku prisustvovao, samo je priveden. Vlada Mijanović  i Pavluško Imširović bili su vođe studentskih protesta '68. Doktor Mića je uglađeni gospodin, rodom iz Pirota, koji je uvek bio dobro informisan zahvaljujući bratu koji je živeo u Švajcarskoj. Oluja je bio suspendovani novinar Radio Beograda, Milan Nikolić ugledni sociolog, a Gordan Jovanović student.

Hapšenje je podelilo javnost. U srcima slobodnih ljudi ovi nevini ljudi bili su heroji. Posle dva meseca provedena u štrajku glađu, uhapšeni "neprijatelji poretka'' pušteni su na slobodu. Osudio ih je okružni sudija Zoran Stojković.

Početkom sedamdesetih pesnik Dragoljub Ignjatović održao je govor na filozofskom skupu na Divčibarama. Osuđen je na dve godine zatvora zbog neprijateljske propagande. Branio ga je advokat Srđa Popović. Isti sud osudio je i advokata na godinu dana zatvora, jer je delio stavove svog klijenta.

Satiričaru Rastku Zakiću sudovi su zabranili većinu knjiga koje je napisao.

U vreme jednopartijskog sistema mnogo je bilo odvažnih ljudi, koji su odbili da se pokore. Išli su ''glavom kroz zid''. Odlazili su u zatvor, gubili posao, porodice, prijatelje, ostajali bez stanova, zdravlja.

Onda je u Srbiji promenjen poredak, uveden je višepartijski sistem. Oni koji su založili svoje živote da sloboda kroči u Srbiju, odmah su zaboravljeni, odgurnuti na marginu, prezreni.

Vlada Revolucija je otišao u Ameriku, da preživi. Napredovali su samo dželati. Sudija Zoran Stojković, koji je zabranjivao knjige, osuđivao za neprijateljsku propagandu, danas je ministar pravde.

Disova pesma "Naši dani'' u Srbiji ima večnu vrednost. Preziremo junake, odvažne, pametne, talentovane. Uvek sebi stvaramo idole tipa Arkana, Badže i drugih ubica.

Odlučio sam da u narednim brojevima lista koji uređujem podsetim čitaoce na dela ovih zaboravljenih junaka, koji su išli ispred nas.

Rusi dolaze

Od Rusa se ne može tražiti mito, ni procenat. Oni znaju kako da se odnose sa pustahijama, poput srpskih ministara i premijerovih bandita

Milovan Brkić

Početkom nedelje u Beograd je doputovao gospodin Sergej Šojgu, ministar za vanredne situacije Vlade Ruske federacije. Ministra i njegovu delegaciju primili su predsednik Boris Tadić i premijer Koštunica, sa svojim saradnicima.

Poseta gospodina Šojgua je veoma neobična. U Vladi Ruske federacije on je na čelu ministarstva koje se bavi vanrednim događajima u ovoj zemlji - od poplava, zemljotresa, terorističkih napada...

Sa gospodinom Šojgunom doputovali su i ruski biznimen Oleg Deripaska, direktor ruske nacionalne banke, direktor najjače kompanije Gasprom. Domaćini su, očigledno, bili zatečeni posetom ruskog ministra. Uz premijera Koštunicu prvi put nije na pregovorima sedeo njegov šef kabineta Aleksandar Nikitović i ministar energetike Naumov, uvređeni što im visoki gost kvari planove oko privatizacije još preostalih javnih preduzeća, koje je ova banda nameračila da proda svojim ljudima - Vojinu Lazareviću i grupi Crnogoraca bez prebijene pare.

Premijer Koštunica je ponudu ruskog ministra i predsednika Putina, da Rusija u Srbiji investira u izgradnju gasovoda i naftovoda i pride uloži još nekoliko milijardi dolara, primio skoro sa rezignacijom. Ako su baš tako naumili, onda će Numov ostati bez provizije.

Dolasku Rusa ni predsednik Tadić se nije obradovao. Malo uljudnije ih je primio jer je gospodin Šojgun imao ovlašćenja svog predsednika Putina da Srbiji iznese ponudu koja se ne može odbiti. Uvidevši da Koštuničina banda čerupa i davi Srbiju, da strane kompanije ne mogu da privire sa svojim kapitalom, američki i ruski predsednik dogovorili su se da taj posao podizanja Srbije iz mrtvih obavi Rusija. Ruske kompanije imaju svežeg kapitala, imaju resurse i realne interese, a dva naroda su i po veri i kulturi bliska.

Panika u srpskoj vlasteli posetom ministra Šojguna vidljiva je i na licima premijerovih ministara. Od Rusa se ne može tražiti mito, ni procenat. Oni znaju kako da se odnose sa pustahijama, poput srpskih ministara i premijerovih bandita.

Izgradnjom gasovoda i naftovoda kroz Srbiju, i ulaganjem nekoliko milijardi dolara u razvoj Srbije, Rusija na taj način osigurava ugled Srbije, a na taj način i njenu poziciju u međunarodnim odnosima.

Skoro sam siguran da će Koštuničini banditi na sve moguće načine pokušati da spreče Rusiju da sa kapitalom uđe u Srbiju. Koštuničina odlučnost da na vlasti ostane do kraja života sigurno bi razvojem Srbije bila dovedena u pitanje. Njemu i predsedniku Tadiću odgovara jadna, posrnula Srbija, jer se u takvim okolnostima njihovi ljudi lako bogate, jačaju, a kod međunarodnih pregovarača i centara moći oni nude kao najbolje rešenje ''kontrole srpskog nacionalizma''.

Posle Svetog Ilije, kažu, sunce je sve milije. I nakon dolaska gospodina Šojgua, sa ponudom koja se nije mogla odbiti, Koštuničini banditi su u velikoj panici. Mnoge od njih očekuje silazak s vlasti i odlazak u zatvor. Srbiji su potrebne investicije, hitno otvaranje barem milion radnih mesta. Sa takvom zaposlenošću, Koštuničini banditi i Tadićevi ''biznismeni'' neće više moći ucenjivati papuerizovane sugrađane.