LJUBODRAG STOJADINOVIĆ: KO JE VOLEO PAVKOVIĆA (23)

 Istorija se ispisuje na ulici

Peti oktobar je užasno iznenađenje za sve koji čuvaju Miloševića

Šta se uopšte događalo u Generalštabu tih dana? Borbena gotovost nekih elitnih jedinica podignuta je na viši nivo. U tome je svakako bilo dosta nervoze. Neke trupe su pozivale rezervni sastav, kako bi bile popunjene "deficitarnim specijalnostima". Deo javnosti je uočljivu kampanju sa rezervistima nazvao mobilizacijom, ali uopšte nije bilo reči o tome.

Vojno rukovodstvo je naglu potražnju rezervista objašnjavalo "složenom vojno-političkom situacijom u okruženju". Izbori i nedoumice oko rezultata, kao i najava da bi protesti građana verovatno bili burniji nego inače, prema procenama vojske, mogli bi "dodatno da destabilizuju situaciju u regionu" i ugroze ionako rovit položaj SR Jugoslavije.

Uprava bezbednosti, na čelu sa generalom Đakovićem, vršila je pomne procene "političko-bezbednosne situacije" u državi, uz pokušaj da bude utvrđen njihov upliv na stanje u vojsci. Procene su, kako to i priliči Službi, bile pogrešne, prepune opštih mesta, opasne paranoje, arhaičnih ideoloških stavova staljinističkog tipa, uz katastrofalno pogrešna predviđanja.

Generalštab je između 24. septembra i 5. oktobra imao neprekidno zasedanje. Rasprave koje su tamo vođene bile su upravo neverovatne. Vojni vrh se našao u situaciji koja je bila "prejaka" i za koncentrisani vojni um. Niko od njih nije znao šta se događa, nisu ni pokušali da shvate rizike koji su proizilazili iz njihove uloge. Pavković je imao težak posao: da svoj zadatak u bezobzirnom čuvanju Miloševića od svake demokratije obrazloži najbližim saradnicima kao misiju najvišeg patriotskog ranga.

Pavković je to radio istim sredstvima kojima se obraćao javnosti: agitacijom bez argumenata. Generali su bili zbunjeni, bledi, neispavani. Bojali su se da upravo pred njihovim očima nestaju važni temelji koji su obeležili njihovu karijeru, pa i njihov život: sigurnost, izvesna budućnost i prilika da sačuvaju samopoštovanje. Stalni sastanci su bili deo "strategije zaborava": Nije važno šta se dešava napolju, šta misle građani. Važno je šta misli, a posebno važno šta želi Milošević. Bez njega se sve menja, nestaje, kao da nije postojalo. Nastaje možda zatvorski košmar, doći će neprijatelji protiv kojih smo se borili, rulja koja ruši predsednika neće nas ostaviti na miru. Pa, zar nismo bili u istom poslu?

Takva atmosfera karantina pomagala je Pavkoviću da ubedi kolebljive da drugog spasa osim zaštite Miloševića nema, a da od odlučnih, u potrebnom času, izvuče potreban i neizbežan nivo surovosti i okrutnosti.

Generalštab je imao svoje autonomne procene koje se tiču potencijala "kritične mase". Đaković je uveren da policija "ume sa njima". Pavković se više puta vraća na "zaštitu ljudi i objekata", ali prećutkuje posebne zadatke koje je dobio lično od Miloševića. To će, ako bude potrebno, uraditi 63. Padobranska brigada iz Niša, 72. specijalna brigada, Prva oklopna brigada iz Beogradskog korpusa, Odred pitomaca završnih godina vojne akademije, divizion višecevnih bacača raketa iz Beogradskog korpusa i bataljon vojne policije iz Gardijske brigade.

Prestaje da bude važno koliko će ljudi biti na ulici. To su sve neprijatelji Slobodana Miloševića, neprijatelji vojnog vrha, pa i vojske. Narod postaje svoj sopstveni neprijatelj.

Peti oktobar je užasno iznenađenje za sve koji čuvaju Miloševića. Već u podne, na ulicama grada je šest stotina hiljada ljudi. U pola dva još dvesta hiljada više. Kordoni vojske i policije padaju pred energijom od koje odbrane nema.

Redakcija "Glasa javnosti" nalazi se na udarnom mestu sukoba policije i naroda. Iz ulice Majke Jevrosime jurišaju najuporniji odredi policajaca. Koncentracija suzavca, pomešanog sa fozgenom, tamo je najjača. Znam šta je suzavac a šta fozgen. Ovaj jači otrov izaziva spazam disajnih puteva, apsorbuje kiseonik i proizvodi nepodnošljivi kašalj od koga pucaju kapilari.

Stojiljković je naredio da se oko Skupštine baci jači otrov, pa šta bude. Neki mlađi ljudi se guše, nikako da dođu do vazduha. Pomažem nekima, ali i sebi. Učestvujem u jednom protivnapadu na policiju, koja bije, ali i dobija batine. Dvojicu smo razoružali i razgaćili potpuno. Izgledaju smešno. Neki mladići "delije" se smeju usred te neverovatne bitke: "Vidi ga, brate, kakav je, keve ti"!

"Ama, vidim ga, brate, nego ’ajde da ih ’vatamo i razjebemo. Ima ih još kostimiranih, brate".

Vraćam se u redakciju i pokušavam da napišem tekst za sutra. Tekst za sutra? Ko zna šta se sve može dogoditi. Šta god bude u novinama, biće nepovratno bajato. Ja sam ipak nekakav vojnik, šta je meni da pišem sad kad se istorija ispisuje uličnim borbama.

Negde u Kosovskoj ulici srećem Milovana Brkića. Čovek koji se uvek nalazi tamo gde je centar stvari i uvek zna ponešto što niko drugi ne zna. On zna ko za koju službu radi. Zna "koja služba" rastura režim u Beogradu. Udišemo povetarac pun suzavca i još ponečeg. On tvrdi da su sa Trošarine, ulicom Vojvode Stepe krenuli tenkovi. Eno ih već na Autokomandi.

"Veruješ li da će tenkovi na narod?!" - pita me Brkić, a verovatno ima neki svoj odgovor.

"Ne verujem! Mislim da to nije moguće!"

"Misliš da su se opametili?"

"Obaveštajne službe sve ovo prate. Danas padaju ovi ovde, nema im spasa!"

"’Ajde, Milovane, neka padnu. Pusti službe. Za koju ti radiš?"

"Najmanje za tri. I uvek sam u pravu".

Brkić se glasno smeje svojoj šali (a možda i nije šala).

Usred gužve, zvoni mobilni: ’ej, čuješ, dođi u Skupštinu grada da govoriš.

Zar sad i da govorim.