Radjanje

RAĐANJE SRPSKOG KUMA (1)

Alal vera, Al

U kući obešenog se ne priča o konopcu, kažu. Hapšenjem Tiranina Slobodana Miloševića, građani Srbije pokušavaju da zaborave strahote kroz koje su prošli za vreme njegove vladavine. I dok napaćeni građani ćutke zaceljuju rane, pred njihovim očima stvara se još opasnija banda od one koju je predvodio bračni par Milošević-Marković.

PIŠE I UREĐUJE: MILOVAN BRKIĆ

Predsednik Demokratske stranke gospodin Zoran Đinđić već 5. oktobra krenuo je u ostvarivanje svoje paklene zamisli, da preuzme sve poslove i račune zbačenog Miloševića. Osvajanjem TV Bastilje, policijskih stanica i zgrade Savezne skupštine, ustanici su Tiraninu rekli svoje. Dok je još vladalo euforično slavlje, g. Ćinđić je oko sebe okupljao predvodnike Miloševićevih eskadrona smrti, vođe lokalnih bandi i ološ koji je do tog dana bezrezervno služio Tiraninu.

Dok su građani slavili obaranje Miloševića, g. Đinđić se vozao po gradu sa Miloradom Ulemekom Lukovićem, komandantom Jedinica specijalne odbrane Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije. U jutarnjim satima 5. oktobra pukovnik Milorad Luković, javnosti i Haškom tribunalu poznatiji kao Legija, zapovednik "Crvenih beretki", bio je spreman da izvrši svako Miloševićevo naređenje, i da pobije sve one koji na bilo koji način pokušaju ugroziti Tiraninovu vlast. Kada se oko podneva, u Beogradu skupilo najmanje pola miliona ljudi, Legijin eskadron smrti pretvorio se u gomilu bednih kukavica, spreman da se odrekne svog vođe.

Opušteni, posle desetogodišnjeg ropstva pod Miloševićevom strahovladom, građani Srbije nisu uočili da se pred njihovim očima počela stvarati moćna gangsterska organizacija, kojoj u Evropi uskoro neće biti premca.

Namerno otežući da oktobarsku pobunu pretvori u potpun Miloševićev poraz, g. Đinđić, do decembarskih izbora za srpski parlament, vrlo spretno plete mrežu svoje mafijaške organizacije, na način kako je to svojevremeno radio čikaški gangster Al Kapone. Demokratska stranka i njen predsednik među građanima Srbije ne uživaju značajniji ugled. Ali, članovi Đinđićevog klana iz njegove stranke, raspoređuju se na ključna mesta. Najznačajnije funkcije dobijaju Čedomir Jovanović, koji postaje šef poslaničkog kluba DOS-a u Skupštini Srbije, Božidar Đelić preuzima resor ministra finansija, Aleksandar Vlahović resor ministarstva za privatizaciju a gospođa Aleksandra Joksimović imenovana je za zamenika ministra spoljnih poslova.

NERAZDVOJAN DRUG

Do decembra meseca g. Đinđić vrši inventarisanje zatečenih ljudi i imovine Miloševićevog režima. Njegovi ljudi zastrašuju vlasnike kompanija koje su za Miloševićevog vremena inkasirale stotine miliona dolara. Svi oni, počev od Bogoljuba Karića, pa do Ljubomira Mihajlovića, direktora Komercijalne banke, pozivaju se u kabinet predsednika Demokratske stranke, na propitivanje.

Odmah, na početku svog puta ka tronu Kuma, g. Đinđić preuzima Miloševićev represivni aparat. Vođa "Crvenih beretki", zloglasne jedinice čije zločine po Hrvatskoj, Bosni i Kosovu istražuje oko stotinu haških istražitelja, postaje Đinđićev nerazdvojan drug. Pukovnik Milorad Ulemek Luković zvani Legija za račun Miloševića likvidirao je nekoliko desetina građana Srbije. Organizovao je atentate na Vuka Draškovića, asistirao prilikom ubistva Slavka Ćuruvije, i planirao otmicu Ivana Stambolića...

Đinđićeva desna ruka, Čedomir Jovanović, ugledni beogradski narkoman, okuplja elitne Miloševićeve ubice iz policije. Pukovnik Goran Radosavljević, komandant Operativno-poterničke grupe Posebnih jedinica policije Ministarstva unutrašnjih poslova, i Zoran Simović Tutinac, nekadašnji komandant SAJ-a (Specijalne antiterorističke jedinice MUP-a) obučavaju na vežbalištima SAJ-a Jovanovića i grupu lokalnih mafijaša u rukovanju oružjem.

Pukovnik Radosavljević je, posle Legije, jedan od najkrvoločnijih Miloševićevih ubica. Haški tribunal traži ga zbog ubistva dvojice belgijskih vojnika u Skelanima, selu na desnoj obali Drine, preko puta Bajine Bašte. Pukovnik Radosavljević snajperskim hicima usmrtio je ovu dvojicu mirovnjaka.

Osim što je predvodio Operativno-poternički grupu Posebnih jedinica MUP-a Srbije, g. Radosavljević je obučavao posebne timove za specijalne akcije. Oni koji su prolazili obuku kod pukovnika Radosavljevića na Zlatiboru i drugim poligonima, slati su u Sedmi bataljon Vojske Jugoslavije. Neki su korišćeni za specijalne likvidacije.

Na Kosovu, za vreme dejstva NATO alijanse, jedinica pukovnika Radosavljevića ostavljala je iza sebe pustoš.

POLIGON ZA SAHRANE

Ovih dana, čuvana kao državna tajna, obelodanjena je afera sa hladnjačom punom punom leševa, koju su građani otkrili u aprilu 1999. godine u Dunavu, kod Kladova. Umoreni su bili žene, deca i starci, a stradali su od ruke pripadnika jedinice pukovnika Radosavljevića. Njegova jedinica u jednom selu kod Podujeva masakrirala je 102 građana albanske nacionalnosti. Na lice mesta je izašao istražni sudija vojnog suda, kapetan, koji je izvršio uviđaj, snimio leševe i sproveo istragu. Iz Beograda je, međutim, naređeno da se tragovi uklone. Hladnjače sa telima izmasakriranih krenule su prema Petrovom selu kod Kladova, gde jedinice pukovnika Radosavljevića imaju svoje poligone. Na tom mestu je sahranjeno oko 500 leševa, a nakon vađenja hladnjače posuti su negašenim krečom. "Učinak" jedinice pukovnika Radosaljevića je, međutim, beznačajan prema onom što su uradili pripadnici Jedinice specijalne odbrane, odnosno "Crvene beretke", pukovnika Legije na Kosovu.

U to ratno vreme, komandant policijskih snaga MUP-a Srbije na Kosovu je general Sreten Lukić. Ispred Resora državne bezbednosti načelnik je pukovnik Milosav Vilotić.

Načelnik Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije, general V. Đorđević, nakon konsultacije sa generalom Lukićem, koji ga informiše o masakrima nad kosovskim Albancima, odlučuje da sakrije tragove krvavih ruku pukovnika Legije i Radosavljevića.

Od 16. aprila 1999. godine, dok NATO alijansa dejstvuje nad Srbijom, desetine hladnjača dovozi leševe do Batajnice, predgrađa Zemuna. Na vežbalištu SAJ-a, u naselju "13. maj" kopaju se tri velike grobnice. Bageri rade u otežanim uslovima, jer nadleću izviđački avioni. Zbog brzine, u jednoj grobnici je ostavljen kamion hladnjača, pun leševa, i zatrpan. Na vežbalištu SAJ-a, do 29. aprila, sahranjena su 874 leša. U Dunav, nekoliko stotina metara od vežbališta SAJ-a, potopljene su četiri hladnjače sa telima masakriranih na Kosovu. Jedna hladnjača se bila zakačila za neko šiblje, pa su ronioci morali da ispod nje stave mine, i tako je potope na dno Dunava. U operaciju "uništavanja tragova" bili su uključeni pored generala Vlastimira Đorđevića i pukovnici Luković i Radosavljević. Na vežbalištu SAJ-a pokopavanje leševa je vršila grupa kojom je komandovao kapetan Zoran Đoković. On je danas na službi u Ambasadi Jugoslavije u Skoplju.

Preuzimanjem MUP-a Srbije, od Vlade Srbije, koja za ministra policije postavlja g. Dušana Mihajlovića, g. Đinđić instalira svoje ljude, preuzete od Miloševića. General Sreten Lukić ima jedan od težih dosijea kod glavnog tužioca Karle del Ponte. Poznat je i kao brat od strica Milana Lukića iz Višegrada, koga optužuju da je u ovom bosanskom gradiću lično ubio oko 2000 Muslimana. Posle "kosovskog boja" Milošević ga ukazom odlikuje i unapređuje. Kao zaslužnog, g. Đinđić ga postavlja za načelnika Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije, a pukovnik Radosavljević preuzima komandu nad Posebnim jedinicama MUP-a. Crveni Legija ostaje i dalje na čelu "Crvenih beretki".

UBICE VERNO SLUŽE

Šef obezbeđenja Demokratske stranke je izvesni Keza, bivši policajac, koji se na Kosovu "proslavio" sa Legijom. Njegovu suprugu, građevinskog inženjera Mariju Rašetu Vukosavljević, g. Đinđić promoviše u ministra saobraćaja. Ona je godinama bila pomoćnik Milutina Mrkonjića u CIP-u, a g. Mrkonjić je jedan od najpouzdanijih Tiraninovih ljudi.

Prvi telohranitelj g. Đinđića je g. Milan Verulović. On nije zaposlen u MUP-u Srbije, kako bi bio red. Razlog tome je što je protiv njega pred Okružnim sudom u Beogradu 1995. godine vođen krivični postupak zbog šverca narkotika.

Okružen tako probranim ljudima iz Miloševićevih eskadrona smrti, koji imaju krvave ruke do lakata, g. Đinđić se oseća sigurnim. Ubice verno služe, i on se okreće biznisu.

Čedomir Jovanović, zbog velikih obaveza predsednika Vlade Srbije, preuzima sektor organizovanog kriminala. Koordinira sa premijerovim prijateljima iz podzemlja, i radi na učvršćivanju poslovnih odnosa lokalnih gangova i premijera. Njegov zadatak je da se nad lokalnim bandama i njihovim poslovima ostvari puna kontrola. Najpre finansijskih tokova, a potom i da se stvori "ljudski resurs", u vidu "interventnih odreda". Za vreme Miloševićeve ere lokalne bande mogle su da se bave organizovanom krađom automobila na područjima bivše Jugoslavije i u inostranstvu, švercom duvana, nafte i narkotika, ako ti poslovi nisu po obimu ugrožavali interese Miloševićevog sina Marka.

Premijer Srbije ne krije da sa podzemljem ima jake veze. U intervjuu za Nedeljni Telegraf, u broju od 9. maja ove godine, na pitanje novinara da li je tačno da se druži sa kriminalcima, premijer Đinđić odgovara da je tačno da dolazi iz tog miljea.

"Ja nisam plave krvi, kao premijer Toni Bler, ili predsednik Buš. Takva su vremena bila, i družio sam se sa onima, koji su mi mogli sačuvati glavu..."

Planirajući da brzo postane Gospodar Srbije i stvori najjaču mafiju u Evropi, s pozicija predsednika Vlade Srbije, g. Đinđić preuzima glavne poslove, iz delokruga rada mafije. Nafta, cigare i narkotici su prioritetni poslove. Vlada prvih dana svog rada donosi Uredbu kojom država privremeno preuzima monopol u trgovini naftom i naftinim derivatima.

TAJNI KANALI

Stavljanjem pod svoju šapu posao s naftom, premijer Đinđić, posle neuspešnih pokušaja da se nagodi sa vladom Rusije oko isporuke nafte, okreće se poslu s Irakom. Miloševićev režim je Sadamov smatrao bratskim. U okviru programa Ujedinjenih nacija "Nafta za hranu", kojim se Iraku dozvoljava da za dve milijarde dolara godišnje može izvesti naftu radi kupovine hrane, srpski premijer računa na prijateljstvo sa Irakom. Jugoslovenska ambasada u Bagdadu šalje dopis Savetu revolucije Iraka da će ubuduće naftu iz odobrenog programa Ujedinjenih nacija, za račun Jugoslavije kupovati druge firme. Obe firme su vlasništvo duvanskog bosa Stanka Subotića Caneta. Izostavljene su državne firme "Jugopetrol", "Naftagas" i "Beopetrol".

Zbunjeni ovim zahtevom jugoslovenske ambasade, iz Bagdada traže od svog ambasadora u Beogradu (dr Šami Kadumi) da kod jugoslovenskih vlasti proveri o čemu se radi.

Ambasador potom traži prijem kod potpredsednika savezne vlade prof. dr Miroljuba Labusa, koji obaveštava ambasadora da o tom poslu nema nikakva saznanja. G. Labus ambasadora upućuje na ministarstvo spoljnih poslova, koje ga potom obaveštava da je dopis jugoslovenskoj ambasadi prosledila zamenica ministra Aleksandra Joksimović, a da iza posla stoji Vlada Srbije, odnosno premijer Zoran Đinđić.

Tajnim kanalima ugovorena je i realizacija posla vrednog 1,5 milijardi dolara! Iračka nafta pristiže u sirijsku luku "Banjas". Odatle jedan deo kreće prema Jugoslaviji. Ovu naftu g. Đinđić skladišti u rezervoarima "Prve petoletke" u Bariču i prodaje na crnom tržištu, bez plaćene poreze. Polovina para iz ovog programa vraća se preko Jordana u Bagdad, za budžet Sadamove vlade. Koliki je profit od ove operacije, u kojoj se koristi samo pečat srpske vlade, teško je za sada izračunati, mada agenti izraelskog Mosada i drugih obaveštajnih službi, pažljivo idu za tragom ovog unosnog posla premijera Đinđića.

Na nišanu stranih obaveštajnih službi, Jugoslavija se našla i zbog posla g. Đinđića sa iračkom vladom. Sa beogradskim Institutom za fiziku Vlada Iraka povela je pregovore oko kupovine tehnologije za održavanje radarskog sistema. Taj posao je pod strogim nadzorom vlade SAD i međunarodne zajednice. Uz ovaj posao išli su i dogovori oko nabavke razne opreme.

Premijer Srbije ovaj posao prebacio je kiparsku firmu H.T-G. onjersize, čiji je on suvlasnik. Rukovodioca Instituta za fiziku Slobodana Manolu ucenio je da mu kopira programe za zaštitu radarskih sistema, koje je potom ustupio iračkoj armiji, uz višemilionske iznose.

Od posla sa naftom, g. Đinđić kupuje sofisticirano oružje, da snabde svoju Porodičnu vojsku. Mafijašku, naravno. Predsednik SRJ g. Koštunica kazao je na kongresu svoje stranke u prošlu subotu da će njegova partija uzeti od DOS-a ono što mu je pozajmila, ako bude morala da i dalje služi kao pokriće za stvaranje paralelnih institucija. Na koga je i na šta mislio g. Koštunica, nije teško zaključiti.

IMA VREMENA

Posao sa cigaretama za samo prva četiri meseca vladanja Srbijom, doneo je premijeru Đinđiću ličnu korist od oko 200 miliona dolara. Pružajući ruku duvanskom bosu Stanku Subotiću, g. Đinđić je rešio da svoj konto oteža makar milijardom dolara, u naredne dve-tri godine. Poslovna saradnja sa Nebojšom Ikovićem i njegovim "Milšpedom", i saradnja sa "Veranomotorsom" u švercu cigaretama, kojom je na račun premijera leglo tek dvadesetak miliona dolara, simbolična je za g. Đinđića. Šaljući g. Subotića da u ime njegove vlade pregovara po belom svetu, oko prodaje tržišta Srbije za unosne poslove šverca duvanom, predsednik vlade računa na duge staze.

Duvanska afera, pokrenuta preko stranica zagrebačkog "Nacionala", dobrano je uzdrmala g. Đinđića. Očekujući ovaj napad, g. Đinđić je požurio da ukloni potpredsednika svoje vlade, g. Vuka Obradovića, koji vodi komisiju za borbu protiv organizovanog kriminala. Afera koju je podmetnuo Obradoviću je prizemna, ali ni u toj akciji premijer nije uspeo da se proslavi.

Njegov pulen, g. Čedomir Jovanović, šef je poslaničkog kluba DOS-a u srpskom parlamentu. U slobodnom vremenu on je biznismen. Mada nema ni dana radnog staža, g. Jovanović je od lokalne mafije dobio na poklon dva blindirana automobila, i dva blindirana džipa. Uz tako skup vozni park slede i stanovi. Za prva tri meseca g. Jovanović je dobio samo dva. Ali, ima vremena...

Više nije tajna da g. Jovanović duže vreme konzumira kokain. Kao stručnjak za narkotike, on u Porodici Đinđić vodi taj sektor. Velike transporte ukrajinske droge kontroliše g. Jovanović. Da srpska policija ne bi pravila probleme, za zamenika odeljenja za narkotike SUP-a Beograda postavljen je g. Dragan Rakić, inspektor koji je godinama radio kao izbacivač na brodu "Lukas," za mesečnu platu od 500 maraka. Narkodilerima je informacije prodavao od 500 do 1000 DEM, zbog čega je bio i najuren iz odeljenja za narkotike.

Gospodin Jovanović spada među najobezbeđenije građane u Srbiji. Gospodina Čedu u svako doba dana i noći čuva najmanje šest ekipa pripadnika Šeste uprave resora državne bezbednosti. Kada u Risnakoj broj 7 svrati radi seksa i zabave, broj motorizovanih pratilaca povećava se, pokatkad, i na osam.

Na pitanje dopisnice Rojtera da li je tačno da je g. Jovanović narkoman, g. Đinđić je odgovorio: "Valjda nije".

Spisak afera g. Jovanovića je impresivan. Počev od sudara, zapaljenih džipova, koškanja sa lokalnim gangsterima do intervencija lekara Urgentnog centra, kada se g. Jovanović predozira.

TO NI BEBA NE MOŽE

Iako je važan u bandi g. Đinđića, g. Jovanović nije i njegov glavni čovek. Uloga konsiljera pripala je Slobodanu Popoviću, zvanom Beba.

G. Popović je rodom iz Jagodine. U ovom gradu počeo je kao "armunikaš", po lokalnim krčmama. Prelaskom u Beograd dobija posao šefa sale na restoran-brodu "Sava". Uočavaju tu parajlije njegovu sklonost ka učtivom ponašanju, i g. Popović postaje službenik u preduzeću "Spektra", čiji je vlasnik g. Milan Beko. Gospodina Beka imenovaće kasnije za (značajnog) Miloševićevog ministra, koji će ojaditi Telekom Srbije, prodajući ga Italijanima i Grcima, za milionske iznose provizije. Pljačkao je g. Beko nemilice, sve što mu je pod ruku dolazilo. Suvlasnik u njegovom preduzeću DiBek je i gospodin Đinđić. Njih dvojicu vezuje i kumstvo. A tamo gde su poslovi, tu je i kumstvo, kao garancija. A g. Đinđić ima najmanje dvadesetak kumstava!.

G. Popović je, na mestu direktora "Spektre", na kome je zamenio g. Beka, pravio izborne kampanje JUL-a i SPS-a.

Kao čovek sa stilom šefa sale, diskretan, i od poverenja, mnogo godina će služiti kao pregovarač između g. Đinđića i g. Miloševića. Nosiće pošiljke, vredne miliona maraka, da g. Đinđić ne šteti interesima g. Miloševića.

A da posao oko postavljanja g. Popovića na mesto konsiljera ne bi bio upadljiv. g. Đinđić se malo poigrao. Prvo je u Vladi Srbije, za koordinatora za informisanje postavio novinara Miroslava Filipovića, koji je na ovo mesto došao iz Vojnog zatvora u Nišu. G. Filipović je od strane Miloševićevog suda osuđen zbog špijunaže na sedam godina robije. Cela novinarska organizacija sveta digla se na noge. Kolega Filipović dobija svetsku slavu i priznanja. Premijer Đinđić nakon odluke predsednika Koštunice o pomilovanju, poziva g. Filipovića u svoj kabinet, kao portparola. Na ovom poslu kolega Filipović je izdržao punih osam dana, koliko je bilo potrebno predsedniku vlade da ga otera svakodnevnim ponižavanjem. Onda je došao g. Popović. Uglađen, sa leptir mašnom. Agencija "Spektra" punom parom radi za g. Đinđića na stvaranju njegovog imidža jakog čoveka u Evropi, i na širenju glasina o njegovim protivnicima. Za sada su to, u srpskoj javnosti popularni predsednik SRJ g. Koštunica i jaki ljudi u Srbiji - gospoda Nebojša Čović i Velimir Ilić.

Ipak, teško je napraviti poželjan imidž za g. Đinđića. U svojim svakodnevnim istupima pred te-ve kamerama, g. Kum izgovori više laži, nego rečenica. To čak ni propaganda g. Bebe Popovića ne može popraviti.

U svojim inostranim nastupima, g. Đinđić je vrlo brzo pročitan. U sredu, 29. maja, u svojoj besedi, g. Đinđić je oštro napao spoljnu politiku predsednika Buša prema Srbiji. U Moskvi su prema njemu hladni na sibirski način. Nemci peru ruke velikom količinom deterdženta.

POHVALA ZLOČINA

G. Đinđić se ne predaje. On računa na Sretena Lukića, na Legiju, na pukovnika Radosavljevića i njegove eskadrone.

Početkom maja gospodin Legija sa svojim momcima do temelja je, šenlučeći, srušio lokal jednom ugostitelju. Diskoteka je izgorela, g. Legija je, saopšteno je potom, suspendovan s posla, pokrenuta je krivična istraga. Šteta, materijalna, procenjena je na oko milion maraka. Pukovnik Luković nije pritvoren.

Deset dana potom, po nalogu predsednika Vlade Srbije, vraćen je za komandanta "Crvenih beretki".

Uzalud advokati Srpskog pokreta obnove dokazuju da je pukovnik Luković odgovoran za organizovanje atentata na g. Vuka Draškovića, da je kriv za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, zbog otmice Ivana Stambolića... Javne prozivke izazivaju jezu, ali pukovnik Legija je tu, uz skute premijeru Đinđiću. Premijer na sva usta hvali njegove istorijske zasluge za novu vlast!

Raspoređujući minulih nedelja svoje poverljive ljude na ključna mesta u javnim i važnim preduzećima, g. Đinđić pokazuje nameru da postane Gazda Srbije. Sa toliko novca i eskadronima ubica biće teško demokratskim putem skinuti ga s vlasti i uhapsiti. Njegovi dosadašnji poslovi ne ostavljaju drugu mogućnost, osim ako ode s vlasti, da završi u zatvoru, kao i Milošević. Zbog sličnih nedela.

Rasplet se mora brzo dogoditi. Moramo se odlučiti - hoćemo li u budućnost bez premijera Đinđića, ili pod Đinđićem, kao premijerom- Kumom.

Drugog izbora nema.

RAĐANJE SRPSKOG KUMA (2)

Popuši ga sad

Vic o zlatnoj ribici i danas je aktuelan u Srbiji. Umesto tri, građani za ribicu imaju samo dve želje. Prva je da što pre padne nova, a druga da se ne vrati stara vlast. Oktobarskim ustankom srušena je Miloševićeva tiranija. Njegovi učenici iz opozicionih partija odmah su preuzeli sve u svoje ruke. I ljude, i kase, i poslove...

Piše i uređuje: Milovan BRKIĆ

Opijeni mirisom pozne slobode, građani Srbije smetnuli su s uma da su vlast preuzeli ljudi koji su godinama sedeli na Miloševićevom kanabetu, ugovarajući uslove svoje lojalnosti Balkanskom kasapinu.

Spasavajući se bekstvom u Rusiju, Marko Milošević je ostavio ustanicima svoju poslovnu imperiju. Desetine benzinskih pumpi, fri šopove na graničnim prelazima, bambilende, banke i uhodane kanale šverca duvana, cigareta, nafte i narkotika. Stotine ubica, narkodilera, kradljivaca automobila i sitnih mafijaša čekalo je sa strahom da ih preuzme novi gazda.

Njihova zebnja bila je bezrazložna.

Predsednik Demokratske stranke g. Zoran Đinđić uzima stvar u svoje ruke. Miloševićevim padom nastupa era velike naplate i plenidbe. Odmah po Kertesovoj dobrovoljnoj predaji Savezne uprave carina, sa svim sumnjivim papirima, počinje bitka za prestižno Miloševićevo mesto.

Za vreme Miloševićeve tiranije, g. Đinđić je stekao lep imetak od Miloševića na ime lojalnosti koju je vešto pokazivao prema njegovom režimu. Isplaćivan je u Grčkoj, Nemačkoj i u kešu. A osim keša, g. Đinđić je imao i lep biznis. Akcije u zemunskoj Koka-koli, u "Di Beku", preduzeću svoga kuma Miše Beka, a radio je i sa kumom iz Surčina, petljao sa Badžom, sa duvanskom i drugom mafijom. Lepe pare uzeo je od "Ceptera", a ojadio je i "Kredibel" banku.

Okruženje g. Đinđića bilo je impresivno. Od prijatelja treba navesti tadašnjeg šefa tajne policije, Milorada Vučelića, generalnog direktora RTS-a i uticajnog potpredsednika Socijalističke partije, Radovana Stojčića Badžu, zloglasnog zamenika ministra unutrašnjih dela.

Prve privremene saveznike na putu ka sopstvenom ustoličenju, g. Đinđić traži u g. Dušanu Mihajloviću, predsedniku Nove demokratije, i višegodišnjem Miloševićevom savezniku u republičkoj i saveznoj vladi. G. Mihajlović je bio i uspešan biznismen. Njegova "Lutra" koristila je primarnu misiju, trgovala naftom, prodavala rusku crvenu živu i ukrajinski heroin...

Decembarskom pobedom DOS-a na republičkim izborima, g. Đinđić postaje premijer srpske vlade. On će svoj kabinet brižljivo sastaviti. Pomenuti Dušan Mihajlović postaće ministar unutrašnjih poslova, da obojici čuva leđa. Da bi udovoljio sujeti kolega iz DOS-a, g. Đinđić ih promoviše u potpredsednike vlade, bez velikih ovlašćenja, a svojim ljudima od poverenja i biznisa, poverava ključne resore.

Iz Luksemburga kandidat za premijera poziva Božidara Đelića i njegovog prijatelja Aleksandra Radovića da preuzmu resor finansija. Njima obećava mesečnu platu od 10.000 maraka. Resor privatizacije u vladi dobija g. Aleksandar Vlahović, koji godinama radi za francusku građevinsku kompaniju "La farž". Njegova plata u ovoj firmi je takođe 10.000 maraka. G. Vlahović je i danas na platnom spisku ove firme, za čiji račun treba da joj proda beočinsku cementaru.

Oktobar je mesec u kome predsednik Demokratske stranke udara temelje svoje vladavine.

Definitivno odustajući od najava u predizbornoj kampanji da će u Srbiji stvoriti institucije građanskog društva, lider demokrata svoje lično obezbeđenje, u kojem su uglavnom ljudi sa dosijeima u gradskoj policiji, zapošljava u savezno ministarstvo unutrašnjih poslova. Na čelu ovog ministarstva je g. Zoran Živković, partijski drug g. Đinđića. Braća Verulovići, g. Vladimir Vukosavljević i družina, dobijaju policijske legitimacije. Stranačko obezbeđenje plaća se iz kase saveznog budžeta. Supruga šefa obezbeđenja, koji je inače blizak zloglasnom komandantu "Crvenih beretki", Legiji, Marija Vukosavljević Rašeta, građevinski inženjer, koja je u CIP-u bila pomoćnik g. Milutinu Mrkonjiću, Miloševićevom neimaru, postaje ministar za saobraćaj i telekomunikacije. Zaista, brižljiv raspored Đinđićevih ljudi u srpskoj i saveznoj vladi. Policija, finansije, telekominukacije...

UBICE NA CENI

Popularni predsednik SRJ g. Koštunica je po ustavu vrhovni komandant oružanih snaga. Ta činjenica mnogo smeta g. Đinđiću, i on pažljivo vodi kampanju da destabilizuje armijski vrh, i na ključna mesta dovede svoje ljude.

Školski drug g. Zorana Đinđića je pukovnik Jadranko Jandrić, načelnik u Kontraobaveštajnom odeljenju generalštaba Vojske Jugoslavije.

Nastojeći da prečim putem preuzme Vojsku Jugoslavije, g. Đinđić pokušava da smeni generala Pavkovića.

Na putu ka potpunoj okupaciji Srbije, g. Đinđić računa na Miloševićeve ljude. Komandant jedinica specijalne odbrane MUP-a Srbije, pukovnik Milorad Ulemek Luković, zvani Legija, postaje čovek od punog poverenja g. Đinđića.

Desetine ubistava, koje je organizovao pukovnik Legija, ostaje i dalje obavijena velom tajne. Od obećanja da će otmičari Ivana Stambolića i ubice Slavka Ćuruvije biti izvedene pred krivična veća, nema ništa. Važan je pukovnik Legija i njegovih pištoljerosi, iza kojih je ostalo na hiljade leševa žena, dece, staraca i protivnika Miloševićevog režima. Ubice su za g. Đinđića ljudi koje on posebno ceni. Miloševićevi ukazni generali ostaju na svojim mestima. Generala Vlastimira Đorđevića zamenjuje general Sreten Lukić. Ali, ni Đorđević nije bez uticaja. Tek kada se pokazuje da je iza njegovog i Lukićevog policijskog komandovanja ostalo more krvi, g. Đinđić pravi Đorđeviću alibi, saopštavajući javnosti da je pobegao u Rusiju. Ako je Arilje Rusija, onda je stvarno g. Đorđević u Rusiji. Kao da je ova zemlja sabirni centar ubica i zločinaca.

Brižljivo raspoređujući policijske oficire krvavih ruku na ključna mesta u MUP-u Srbije, g. Đinđić očigledno računa na njihove usluge da i za njega obave slične poslove, ako mu zatreba. A, očigledno je da će mu trebati.

Dok čeka na premijersko naimenovanje, g. Đinđić se bavi i biznisom. Uz pomoć novog direktora savezne uprave carina, g. Begovića, premijer preko svojih ljudi uvozi na desetine šlepera cigareta, bez plaćene carine. Tu su "Veranomotors", te zemunski "Milšped" Neše Ikovića. A i kum Dragoljub Marković u tom poslu pokazuje interes, te šleperi i danju i noću prelaze granicu.

OGROMAN NOVAC

Želeći da radi na veliko, g Đinđić kreće u posao s pravim ljudima. A čovek za velike poslove je gospodin Stanko Subotić Cane, vlasnik nekoliko preduzeća po belom svetu. G. Subotić je za račun Miloševićevih ljudi iz policije i partije uspešno švercovao cigarete i duvan, i tako inkasirao milijardu maraka u kešu.

Sa Canetom g. Đinđića vezuju lepe uspomene. U vreme demonstracija u januaru 1997. godine, zbog krađe na lokalnim izborima, g. Cane šalje g. Đinđiću pola miliona maraka, u krupnim novčanicama. To je simboličan poklon.

Gospodin Subotić je uspešno sarađivao na švercu cigareta i sa pokojnim Badžom. Kada je Badža postao alav, g. Cane je rešio da ga se oslobodi. To se dogodilo 11. aprila 1997. godine. Badža je ubijen u kafani "Mama mia", stotinak metara dalje od Canetovog ofisa, u ulici Kneza Miloša 86. Te večeri carinik Miloš Kurdulija doneće pokojnom Badži poslednju isplatu. U tašni je bilo 700 hiljada maraka. Badža je namamljen da dođe po novac, i tu je i likvidiran. Danas je carinik Miloš Kurdulija unapređen. Rukovodi službom Vanredne mere kontrole. To je najznačajnija služba u carini, sa najvećim ovlašćenjem.

MUP Srbije izdao je poternicu za Canetom, sumnjičeći ga za Badžino ubistvo. Ali će potom biti ubijeni i Milorad Vlahović, načelnik beogradske kriminalističke policije, i šef odeljenja za krvne delikte Dragan Simić, koji su vodili i privatne istrage o ubistvu svog školskog druga Badže.

Oktobarskom revolucijom Cane dobija šansu. Više mu nije potreban hrvatski pasoš. MUP Srbije povlači poternicu, i Cane se okreće poslu.

Na surčinski aerodrom Canetova "cesna" prizemljena je 28. decembra prošle godine. Četvoro službenih kola prilazi avionu i preuzima putnike, koji ne prolaze pasošku i carinsku kontrolu. Sa Canetom je u društvu gospodin Boro Duraković, jedan od direktora marketinga kompanije BAT. G. Subotić i njegov poslovni kompanjoni u četiri velika kofera donose keš. U krupnim novčanicama, oko 100 miliona maraka. To je avans koji predaju kandidatu za premijera g. Zoranu Đinđiću. Slavlje je upriličeno u okolini Beograda. Popijen je šampanjac, prebrojane pare, i nazdravljeno je novom projektu. Kandidat za srpskog premijera dao je odobrenje da g. Subotić, sa poslovnim partnerom iz BAT-a jednom od najjačih svetskih kompanija za promet duvana i proizvodnju cigareta, u Srbiji izgradi nekoliko fabrika za preradu duvana. Potom bi se cigarete iz Srbije, u ogromnim količinama, izvozile, bez carine, u Evropske zemlje. Posao bi učesnicima doneo ogroman profit. G. Cane bi već prve godine povratio ulog.

BIO JE ŠENLUK

Prema dogovoru tadašnjeg kandidata, a danas predsednika srpske vlade, fabrika duvana trebalo je da se izgradi u Surčinu, pored autoputa. Obezbeđeno je zemljište, infrastruktura. Za početak, fabrika bi bila prvo ponuđena Kragujevčanima, pa ako prođe - prođe. U ovom gradu ima puno nezaposlenih, jeftina je radna snaga. Posao oko pregovora bio je poveren poverljivom čoveku iz bande, g. Aleksandru Vlahoviću.

Lokacija za gradnju fabrike duvana u Surčinu, pored autoputa, bila je atraktivnija. Kraći su putevi do evropskih potrošača, a i aerodrom je u neposrednoj blizini, tako da Canetovi avioni mogu brzo da ih transportuju.

Da ne bi bilo problema oko izgradnje, za predsednika opštine zemun postavljen je demokrata, lekar iz Surčina Vladan Janićijević. Na radno mesto dovezli su ga Đinđićevi prijatelji iz bande njegovog kuma. Bio je pravi šenluk.

Ali, preuzimanjem opštine Zemun, nije bilo dovoljno za premijera. On odmah pokušava da naselje Surčin i okolna sela odvoji od Zemuna, i da im da status opštine. Kada Surčin postane opština, lakše se može raditi i graditi, bez problema sa koalicionim partnerima.

Gostujući u kontakt emisiji voditelja Marka Jankovića na TV Studija B, 12. januara ove godine, potpisani novinar je izrazio sumnju da će vlada, koju namerava da formira g. Zoran Đinđić, od međunarodne zajednice biti dočekana s velikom rezervom. Tom prilikom pomenuo sam i 50 šlepera cigareta koje uvozi, neocarinjene, srpski premijer sa svojom bulumentom. Sutradan je usledilo žestoko saopštenje, izdato u ime nepostojeće informativne službe DOS-a, u kojem je, teškim rečima, osuđeno moje gostovanje u ovoj emisiji.

Oni koji ulažu velike pare uznemirili su se kritikama na račun čoveka koji je tek trebalo da postane predsednik vlade. Parajlije je brinula i vest da će ministar srpske policije biti čovek koji je blizak predsedniku g. Koštunici.

Trebalo je puno snage da se kod g. Caneta povrati poljuljano poverenje. A da bih pokazao da je sasvim ozbiljan u držanju reči, g. Đinđić se koristi i Canetovim privatnim avionom, odlazeći u službenu postu Moskvi.

Prvi poslovni potezi stavljaju g. Đinđića na listu vrlo sumnjivih ljudi u većini evropskih država. Šverc cigareta onespokojava mnoge ministre finansija. U Moskvi, pregovarajući oko regulisanja duga za gas i naftu, i dogovarajući nove poslove, g. Đinđić jasno stavlja sagovornicima do znanja da je čovek koji ne odbija ponudu za novcem i dogovorom.

Srpska vlada donosi, odmah na početku uredbu, kojom se pod njenu kontrolu stavlja, privremeno, sav uvoz i plasman nafte, njenih derivata i prirodnog gasa.

KOLIKA PROVIZIJA

Rat građanima Srbije g. Đinđić objavljuje prvih dana svog predsednikovanja.

Odlučujući se da privatizuje važna srpska preduzeća, g. Đinđić, kao predsednik vlade, lično pregovara oko prodaje beočinske cementare. Preduzetni sindikat, uz podršku pokrajinskog rukovodstva, diže glas, i osporava privatizaciju. Ovih dana francuska kompanija priznaje da nije nikakav pismeni ugovor sklopila ni sa predstavnicima stare, a ni sa novom vladom. Tender je bio raspisan pre nekoliko godina, ali je nevažeći, jer je Srbija bila potpala pod sankcije koje je uveo Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Francuska firma saopštava da ipak računa na reč predsednika vlade, da će joj prodati fabriku. Koliku je proviziju premijer odredio za sebe? Da li je u nadležnosti predsednika vlade da se pogađa sa svetskim firmama oko prodaje preduzeća. Od grčke kompanije za prodaju paraćinske cementare, g. Đinđić je bez uvijanja, tražio samo 5 odsto od ugovorene vrednosti. Grci su pobegli, jer se plaše da ne budu uhvaćeni u ovom mutnom poslu.

Strategija je g. Đinđića da na brzinu proda stotinu srpskih preduzeća. Uz proviziju, naravno. Da bi taj posao odradio, on se trudi da ućutka sindikate. Interesantno je da i savezni i republički zakoni o radnim odnosima, položaj zaposlenih tretiraju na robovlasnički način.

Očekivanja građana Srbije su posle oktobarskog sloma Miloševićevog režima bila velika. Gladni, goli, bosi, građani su s nevericom dočekivali pakete poreskih zakona, stalne povišice struje, prehrambenih proizvoda. Gubitak posla visi nad glavama stotine hiljada ljudi.

Dok srpski premijer grdi građane što ne veruju vladi, njegova svita ministara i stranačkih kolega okružena je gomilom telohranitelja, spremni da odmah pripucaju. Ministri su u blindiranim automobilima, preseljeni u luksuzne stanove. U poređenju sa nekim Miloševićevim ministrima, Đinđićevi puleni su pravi Rokfeleri.

Premijera čuva svita stranačkih gorila, koje plaća država. Nekima od njih premijer je postao i uzor.

Ministarstvo unutrašnjih poslova Crne Gore saopštilo je 14. juna da je lišen slobode policajac MUP-a Srbije Slavenko Dučić. G. Dučić je organizovao kidnapovanje jednog građanina Novog Sada. Uz pomoć još petorice kriminalaca, koristeći se službenom legitimacijom, g. Dučić je otetog mladića odveo u Albaniju, i od njegovog oca naplatio otkupninu od 980 hiljada maraka. Gospodin Dučić je kao policajac do hapšenja radio u obezbeđenju predsednika Vlade Srbije, g. Đinđića.

Nažalost, nije g. Dučić jedini pripadnik predsednikovog obezbeđenja koji je iza rešetaka. U drugoj kriminalnoj aktivnosti uhapšen je policajac iz obezbeđenja, g. Slobodan Aleksić. Srpski ministar prikrio je od javnosti ove skandalozne podatke, zbog kojih bi ili on, ili predsednik uvijanja, tražio samo 5 odsto od ugovorene vrednosti. Grci su pobegli, jer se plaše da ne budu uhvaćeni u ovom mutnom poslu.

Premijera čuva svita stranačkih gorila, koje plaća država. Nekima od njih premijer je postao i uzor.

NAMIRIVANjE RAČUNA

U javnim nastupima premijer je sve nervozniji. Vidno je uplašen, kada je na otvorenom prostoru, i čini se, deluje uplašeno. Nije ni čudno, jer u mnogim poslovima nije održao reč. Treba kod g. Caneta opravdati 100 miliona dolara. Dobar deo tih para premijer je potrošio. Od izgradnje fabrike duvana, barem za duži rok, nema ništa. Afera koja je pokrenuta preko zagrebačkog "Nacionala", ozbiljno je uzdrmala ugled g. Đinđića. Desetine poverilaca juri srpskog premijera. U njega je velike pare uložio francusko-nemački nuklearni otpad, kome je g. Đinđić obećao teritoriju Srbije za jeftino deponovanje nuklearnog otpada. Ali primljene pare g. Đinđić ne može da opravda. Međunarodne organizacije, zbog bombardovanja Srbije, kontrolišu nova skladištenja. A i Vojska Jugoslavije pravi probleme g. Đinđiću, te on, preko nesrećnog Nebojše Čovića, pokušava da smenom generala nebojše Pavkovića, stavi pod svoju šapu oružane snage, i tako otkloni mogućnost kontrole svog biznisa.

Više nije tajna da je desetine ekipa stiglo u Srbiju, da se razračunaju sa "dečkom koji obećava". Belosvetske parajlije ne interesuju objektivne i subjektivne poteškoće, ni narodno nezadovoljstvo. Oni su uložili novac, i tu nema milosti. Nije tu ništa lično, kako bi se reklo u njihovim krugovima.

I gospodin Milan Janković, alijas Filip Cepter, uložio je u Demokratsku stranku i g. Đinđića lično, preko deset miliona dolara. Ulog je očigledno bio uzaludan. G. Cepter ne može da izvuče novac. Možda je i iz tih razloga g. premijer učestvovao u otmici vlasnika Delta banke, g. Miškovića. Od porodice kidnapovanog uzeto je nekoliko miliona maraka, u kešu. Otmičari, i pored izričitog obećanja ministra policije g. Mihajlovića, da će podneti ostavku ako ne budu otkriveni, i dalje su na slobodi. A i ministar je na svom mestu. Šta vrede reči, i obećanje.

Očigledno da g. Đinđić nije u mogućnosti da vrati pare uzete za obećane poslove. Nije mu lako. U svetu u kojem on živi, to se plaća na samo jedan način. Tako je to kod njih, kroz istoriju.

Pristalice Demokratske stranke na demonstracijama, održanim povodom krađe glasova na lokalnim izborima održanim 1996 godine, skandirali su svom lideru omiljenim sloganom - "Mogu da ti puše Zorane". Toliko pušenja ipak škodi.

Da li će Srbija doživeti i tu sramotu, da belosvetske bande na takav način namiruju račune sa srpskim premijerom?