|
SKANDALI SRPSKE VLADE (1): NEBOJŠA ČOVIĆ PRED HAPŠENJEM Čović vrti gde burgija neće Svaka ptica svoga kopca ima, kažu. Deset godina g. Nebojša Čović, nekadašnji šef beogradskih socijalista, predsednik beogradske vlade, gradonačelnik, vlasnik preduzeća FMP i vlasnik Demokratske alternative, aktuelni potpredsednik u Vladi gospodina Zorana Đinđića, nekažnjeno je pljačkao gradske i javne fondove, reketirao banke, preduzeća, ustanove. Najveću upornost i besprizornost pokazao je u pljačkanju budžeta Vojske Jugoslavije. Ali... Piše i uređuje: Milovan BRKIĆ
Vojni sud u Beogradu završio je ovih dana istragu u predmetu Ki 344/98. Vojna pošta 1122-2 iz Beograda podnela je 11. avgusta 1998. godine krivičnu prijavu zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 174 stav 3 KZ SRJ protiv pukovnika Ljubinka Lukića. Dva dana kasnije vojni tužilac je stavio zahtev za sprovođenjem istrage, koji je Vojni sud u Beogradu i prihvatio. Razlog za ovaj krivični postupak protiv već penzionisanog pukovnika je njegovo poslovanje sa preduzećem "FMP TRADE" iz Beograda, koje je u vlasništvu gospodina Nebojše Čovića. Vojska Jugoslavije je imala poslovnu saradnju sa preduzećem "FMP TRADE" u vezi s proizvodnjom konzervisanih limenki za svoje potrebe. Vlasnik ovog preduzeća i predsednik upravnog odbora je g. Nebojša Čović.
LIM KAO SUDBINA Poslovnu saradnju FMP sa Vojskom Jugoslavije počinje 1993. godine, u vreme kada je g. Čović prvi čovek beogradske organizacije SPS-a. Zahvaljujući partijskom autoritetu i veoma bliskim odnosima sa tadašnjim predsednikom Republike Srbije Slobodanom Miloševićem, g. Čović sa Vojskom Jugoslavije zaključuje ugovore o poslovnoj saradnji, koji će mu omogućiti da u svoj džep, iz siromašnog vojnog budžeta uzme i stavi 3 (tri) miliona američkih dolara. U 1993, 1994. i 19995. godini između Vojske Jugoslavije i Čovićevog privatnog preduzeća, zaključeni su i realizovani ugovori koji su, osim štete u enormnom povećanju cena belog lima za proizvodnju konzervi, jugo-armiji pričinjene i štete u milionskim iznosima, jer je moralo da se oko 700 tona hrane u konzerviranim limenkama uništi zbog neispravnosti limenki iako su bile u pitanju ratne vojne strategijske rezerve. U poslovanju sa Čovićevim preduzećem utvrđene su mnoge mahinacije. Preduzeće "FMP TRADE" je Vojsci Jugoslavije zaračunavalo veću cenu osnovne sirovine za izradu limenki (konzerve od belog lima) od njene nabavne cene na tržištu. Cena belog lima na svetskom tržištu u to vreme kretala se od 500 do 800 (izuzetno 900) američkih dolara po toni. G. Čović je Vojsci Jugoslavije naplaćivao tonu belog lima po ceni od 2.130,17 dolara na osnovu ugovora iz 1993 godine. Ugovorom iz 1994. godine Vojska je tonu belog lima preduzeću "FMP TRADE" plaćala po ceni od 2.134,5 dolara, a po ugovoru iz 1995. godine 1.387 dolara po toni. A preduzeće g. Čovića je najveći deo uvezenog lima plaćalo po 560 dolara po toni, što je u to vreme bila cena na svetskom tržištu. Osim pljačke na ceni belog lima, preduzeće "FMP TRADE" Vojsku potkradalo zaračunavanjem daleko većih cena repromaterijala koji je potreban za proizvodnju konzervisanih limenki. Nadležne inspekcijske službe VJ procenile su da je Čovićevo preduzeće armijski budžet olakšalo za oko 3.000.000 američkih dolara, protivzakonitim uvećavanjem cena sirovina. Drastičan primer pljačke je i zaključivanje i realizacija ugovora o proizvodnji i isporuci konzervisanih limenki, od 15. novembra 1995. godine. Uvoz repromaterijala za proizvodnju konzerviranih limenki za potrebe jugo-armije izvršilo je preduzeće "FMP TRADE" iz Beograda. Prema dokumentaciji preduzeća g. Čovića, proizilazi da je sav repromaterijal nabavljen od bečke firme "Spedal". Međutim, na osnovu dokumentacije sa carine, carinskih propusnica koje su uvezeni materijal pratile od prelaska državne granice do mesta carinjenja, jasno se vidi da nabavka nije izvršena od firme iz Austrije, nego od drugih ino-preduzeća. Firma "Spedal" ne predstavlja čak ni posrednika u ovom poslu. Po izvršenom uvozu, repromaterijal je smešten, po odobrenju carine, u magacine u preduzeću "FMP TRADE" a u cilju pribavljanja potrebne dokumentacije pristupilo se izradi falsifikovanih računa na osnovu kojih je izvršeno carinjenje. Falsifikovanje računa je vršeno tako što je na fotokopiranim ili originalnim računima ino-firme "SPEDAL", koji su bili potpisani i overeni pečatom te firme na blanko, naknadno upisivan naziv kupca, broj računa, datum, naziv robe i cena. Navedeni podaci su upisivani sa računa ino-firme "Maksima" iz Skoplja, koja je i bila stvarni prodavac repromaterijala, a čiji računi se nalaze uz dokumentaciju na osnovu koje je sačinjena carinska propusnica. Ovaj falsifikat lako se uočava, jer je pored ostalog, naziv robe napisan na srpskom jeziku, što u prethodnim računima ove bečke firme nije slučaj, već su ispisane na nemačkom jeziku. Budući da je nabavka ovog lima izvršena za potrebe Vojske Jugoslavije, ona je fakturisana na falsifikovanom računu firme "Spedal", kao navodnog dobavljača, i to po višestruko višoj ceni. Razlika u računu koji je Čovićevo preduzeće platilo stvarnom, skopskom uvozniku "Maksima" i računa koji je falsifikovan na ime firme "Spedal" iznosi 1.447.933,40 američkih dolara. Za toliko para je g. Čović opljačkao kasu saveznog budžeta. Pare su završile u njegovom džepu. Na koji način?
BEZ USTRUČAVANJA Nezakonite transakcije koje su izvršene na štetu Vojske Jugoslavije u ovom spoljno-trgovinskom poslu postaju jasnije ako se ima u vidu da je gospodin Nebojša Čović suvlasnik firme "SPEDAL" iz Beča (A-1010 Njien, Riemergasse 13/I , tel. 0222/512 20 48 ). Vlasnik ove firme je g. Jovan Mančić, državljanin Austrije, koji takođe ima uloženi kapital u preduzeću g. Čovića "FMP TRADE" u Beogradu. Iznos štete pričinjene Vojsci Jugoslavije drastično se uvećava, jer je g. Čović prilikom realizacije navedenih ugovora obračunavao i veći utrošak belog lima u odnosu na normativ za izradu ugovorenih limenki. Na taj način je furda, koja je nastajala u procesu proizvodnje, uračunavala se u cenu gotovog proizvoda (konzervne limenke). G. Čović je bez ustručavanja Vojsci Jugoslavije zaračunavao i višu cenu usluga i utrošenog rada na proizvodnji konzerve u odnosu na druge proizvođače limenki. S druge strane, kvalitet belog lima bio je ispod dozvoljenog standarda, a preduzeće je primenjivalo neadekvatan tehnološki postupak u pripremi lima i izradi limenki. A da šteta bude i neotklonjiva, g. Čović je u svom preduzeću upotrebljavao beli lim sa defektnom čeličnom osnovom, zbog čega su izrađene limenke bile podložne lakoj deformaciji, usled čega se pokvarila ogromna količina hrane. I zbog neadekvatnog tehnološkog postupka, primenjenog prilikom proizvodnje, posle punjenja sadržaja, zbog nehermetičkog zatvaranja, dolazilo je do pucanja poklopca i zaptivnih ivica, što je dovodilo do kvarenja hrane. Ni dimenzije limenki nisu bile prilagođene važećim standardima i potrebama Vojske Jugoslavije, niti su uvaženi zahtevi proizvođača mesa u pogledu dimenzija limenki, što je imalo za posledicu da je stvarna količina mesnih prerađevina punjena u konzervne limenke veće zapremine što je prouzrokovalo kvarenje hrane zbog prisustva veće količine vazduha od dozvoljene. Konzervne limenke za svinjsku mast nisu se mogle hermetički zatvarati, jer nije poštovan standard za pakovanje sadržaja od 17, već od 16 kilograma neto. Pored štete pričinjene Vojsci Jugoslavije, usled mnogobrojnih nedostataka u proizvodnji konzervnih limenki od strane preduzeća "FMP TRADE", došlo je i do brojnih mana u kvalitetu limenki, a u vojnim skladištima pokvarilo se preko 700 tona hrane. Stručne laboratorijske analize (Instituta za higijenu i tehnologiju mesa u Beogradu, Instituta "ITR" iz Londona, Tehnološkog fakulteta iz Novog Sada), nesumnjivo potvrđuju da je osnovni i jedini uzrok kvara hrane u konzervisanim limenkama - slab kvalitet izrade limenki u preduzeću "FMP TRADE".
VUKOVARSKA PRIČA U leto pretprošle godine u garnizonu Nikšić, Vojska je u krugu kasarne morala da zakopa oko 20.000 konzervi sa gotovim obrocima, koji su se pokvarili usled lošeg kvaliteta limenki. Vojska je odbila da jagodinskom proizvođaču, Mesnoj industriji "Juhor" plati cenu od 1.500.000 dem, u dinarskoj protivvrednosti. Katedra za hemijsko i prehrambeno inženjerstvo Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu, sačinila je 8. novembra 1999. godine izveštaj o pregledu konzervi "svinjski paprikaš" proizvedenih u MIP "Požarevac" u limenkama "FMP TRADE". U nalazu koji je potpisao prof. dr Milivoje Ćurković, i docenti dr Jasna Gvozdenović i Branislav Jekić sa Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu navode da je do pojave kvara konzervi "svinjski gulaš" došlo zbog naprsnuća lima na dnu poklopca prouzrokovanog primenom nekvalitetnog materijala (hladnovaljanog niskougljeničnog čelika), proizvođača "FMP TRADE" iz Beograda. Poslovanje sa Vojskom Jugoslavije, kojim je u svoj džep strpao najmanje 3 miliona američkih dolara, a savezni budžet oštetio za još nekoliko miliona, zbog nastale štete uništenjem 700 tona konzervisanih proizvoda, nije jedini greh na duši gospodina Čovića. U vreme ratnih dejstva bivše JNA na području Vukovara, gospodin Čović je, kao istaknuti partijski funkcioner, u svoju fabriku u Železniku prebacio mašine iz vukovarske fabrike krunskih zatvarača. Dok su stotine prisilno mobilisanih Srba, neobučeni, pucali iz raznih tandžara, pljačkaške horde su za g. Čovića i njegove partijske drugove kamionima iznosile sve što im je pod ruku dolazilo. Desetine cisterni nafte sa vukovarskog ratišta završilo je u krugu Čovićevog preduzeća. Radnicima je g. Čović saopštavao da se ova nafta čuva za braću Srbe, kada im zatreba. Odgovarajući na pitanje opozicionih odbornika u Skupštini grada Beograda, čiji je bio predsednik do januara 1997. godine, g. Čović je osporio da je došao besplatno do fabrike krunskih zatvarača. Ocenio je optužbe opozicionih poslanika zlonamernim, jer je, kako se tada branio, sa vukovarskog ratišta dobio samo mašine. Da je gospodin Nebojša Čović opasan kriminalac, postoji na desetine dokaza. Kao predsednik gradske vlade, g. Čović je od gazda-Jezde i njegovog "Jugoskandika", za navodne potrebe grada uzeo u kešu 200.000 DEM. Gde su te pare završile g. Čović nikada nije ni pokušao da dokaže. Iz ćelije Okružnog zatvora u Beogradu, očekujući suđenje zbog više teških krivičnih dela prevare stotinu hiljada štediša, g. Vasiljević već nedeljama poručuje g. Čoviću da će da propeva i da će mu g. Čović da pravi društvo u zatvoru narednih godina. O kakvom čoveku je reč, svedoči i podatak da je u Železniku, naselju koje pripada opštini Čukarica, g. Čović parama iz gradske kase sagradio sportsku halu. A da bi je prisvojio formirao je i košarkaški klub - "FMP Železnik". Da ne bi izdvojio milione maraka za kupovinu košarkaša, platio ih je iz raznih gradskih fondova, veštim prebacivanjem para. Tuđim parama kupio je za svoj klub košarkaše Ivicu Mavrevskog, Mladena Šilobada i Nikolu Bulatovića. Ustvari, kao čoveku od najvećeg poverenja kod Slobodana Miloševića, g. Čoviću je sve bilo dozvoljeno. Mogao je da nekažnjeno radi što mu je volja.
SVI STREPE OD PARIZA Vladavina g. Čovića Beogradom ostavila je porazne rezultate. U pohlepi da opljačka sve što mu dođe pod ruku, gradonačelnik je za svoga mandata u Dobanovcima bio uskladištio 1.600 tona vrlo otrovnog sredstva za dezinfekciju pod imenom krezol. Krezol je, inače, koncentrat iz kojeg se rastvaranjem u vodi u razmeri 1:100 dobija lizol, dezinfekciono sredstvo, koje je u svetu, pa i kod nas, izbačeno iz upotrebe, zbog njegove toksičnosti. Ovu otrovnu tečnost g. Čović je uvezao iz Engleske. Uz proviziju, naravno. Englezi su želeli za male pare da se oslobode ove tečnosti, jer za neutralizaciju samo jedne tone, potrebno je platiti 1350 dolara. Takav otrov gradonačelnik Čović smestio je u Dobanovcima, u neposrednoj blizini glavnog grada. Taj otrov, koji je delom bio smešten i u luci Pančevo, ubio je dvojcu radnika, a nekoliko njih je ostalo sa teškim invalidnim povredama. Nakon velike polemike u javnosti, koja je uznemirena saznanjem da je u neposrednoj blizini Beograda smešten otrov u količini koja može da potruje celi grad, g. Čović je javno izjavio da je krezol vraćen u inostranstvo. Gde je otrov zaista smešten, teško je i pretpostaviti. Nadamo se da uskoro nećemo na svojim plućima to osetiti, jer nam onda spasa neće biti. Pravi bankrot Beogradu preti i ako izgubimo spor sa firmom "Dudai elektronik", kojim je obavezao Beograd da ovoj firmi plati sve što ova firma fakturiše. Zauzvrat, izraelska kompanija je trebalo da Beograđanima sagradi podzemne i nadzemne garaže u takvom broju kao da je naš grad Pariz, sa pet miliona stanovnika. Rukovođen bolesnom potrebom da sve zgrabi, da napuni džepove, u zaključivanju takvog ugovora g. Čović nije imao mere. Interesovala ga je samo provizija. Do realizacije ovog ugovora nije došlo zbog sankcija, ali budući da ugovor nije sročen uz takve ograde, izraelska kompanija pred pariskom arbitražom zahteva odštetu od stotine miliona maraka, nekoliko puta više nego što je budžet Beograda. Od tada svaka nova gradska vlada sa zebnjom očekuje vesti iz Pariza. Gradonačelnika Nebojšu Čovića pamtimo i kao začetnika uništavanja Gradskog saobraćajnog preduzeća. Za njegovog vremena vozni park je prepolovljen. Naravno, nisu i izdaci na gorivo. Nafta je po plaćenim računima odnosila iz gradske kase više para nego kada smo imali dvostruko više vozila u voznom parku gradskog pevoznika. Parice su se slivale u gradonačelnikov džep. Sve što je poželeo g. Čović je mogao i da realizuje. Iza njega je stajala njegova Socijalistička partija Srbije. Bio je miljenik porodice Milošević. Uvek je uz njega. A uz Čovića su bili uvek službenici Državne bezbednosti, da ga zaštite, da mu pomognu. Beograđani se sećaju da je g. Čović 1996. godine organizovao premlaćivanje vozača Gradskog saobraćajnog preduzeća, koji nisu želeli da voze rasklimatane autobuse, kojima su ugrožavali svoje i živote putnika. Sindikalne vođe su uhapšene, a puštene tek kada je opozicija dobila lokalne izbore.
OPET NIŠTA BEZ SLOBE Besprizornosti g. Čovića nema kraja. U martu 1997. godine, dakle u vreme kada je g. Čović napustio Socijalističku partiju Srbije, odnosno kada su ga iz nje isključili, na sastanku sa tadašnjim načelnikom generalštaba Vojske Jugoslavije, posvećenom lošem kvalitetu proizvoda firme g. Čovića, na primedbu generala da je kvalitet njegovih limenki ozbiljno loš i da je to osnovni razlog što se konzervna hrana često kvari, g. Nebojša je lakonski odgovorio: "Da su konzerve otišle u Bosnu, ne bi bilo problema". Da li to bosanske Srbi g. Čović tretira kao stoku, koja može da jede i ukvarenu hranu? Isterivanjem iz SPS-a zbog nedovoljne lojalnosti, g. Čović osniva svoju partiju - Demokratsku alternativu. Partija jeste konkurentska SPS-u, ali je i g. Čović još blizak srcu porodice Milošević. I pored užasno lošeg iskustva i velike štete koju je naneo Vojsci Jugoslavije, i njenom budžetu, g. Čović krajem 1998. godine, bez problema ponovo dobija posao od Vojske Jugoslavije. Na pismenom nadmetanju pred Komisijom za nabavku limenki za konzervisanje hrane za potrebe Vojske Jugoslavije u 1999. godini, održana je licitacija na koju su pristigle tri ponude firmi - "Lim produkt", "Novopak" i "Interinvest-publik". Preduzeće g. Čovića j svoju pismenu ponudu poslalo faksom, što nije dozvoljeno. Ponuda njegovog preduzeća bila je skuplja za 1,339.266 američkih dolara. Predsednik Milošević i ovog puta uzima u zaštitu g. Čovića, novopečenog ljutog opozicionara. Licitacija se poništava, Vojska je primorana da ide na direktnu pogodbu, i posao, naravno, dobija g. Čović. Skoro dva miliona maraka je skuplji od ostalih ponuđivača, ali će on tu razliku staviti u svoj džep. Devize je g. Čović odmah uzeo od Vojske Jugoslavije, ali od isporuke robe ništa. Navodno, rat ga je zatekao. Vojni istražni organi godinama pune fascikle i dosije g. Čovića o njegovim pljačkama dostiže neverovatnu debljinu. Omiljeni Miloševićev saborac je ostajao nedostižan za organe gonjenja. Kada je krajem decembra na jugu Srbije došlo do pobune Albanaca, g. Čović, kao potpredsednik prelazne Vlade Srbije, postaje koordinator vladine komisije za rešavanje pitanja za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa. Prvo što je želeo da obezbedi od Vlade Srbije, g. Čović je izdejstvovao da u članu 7, stav 1, razdeo 6, pozicija 29, analitički konto 911-029 predloga Zakona o budžetu, bude predviđen rashod od 500.000.000 dinara za potrebe vladinog koordinacionog tela za opštine Bujanovac, Medveđa i Preševo. Plan demilitarizacije juga Srbije, u svetu poznat kao Salivenov plan, g. Čović je srpskoj javnosti predstavio kao svoj plan, koji je Srbiji doneo mir. Ustvari, g. Čović je samo dosledno primenjivao pravila koja je u pregovorima stranama u sukobu na jugu Srbije nametala američka diplomatija preko svog izaslanika g. Salivena. Koliko je para do sada g. Čović drpio iz budžeta Srbije, koji "za njega" iznosi 500 miliona dinara, teško je izračunati. Ovih dana, kada su vojni istražni organi zatvorili krug oko g. Čovića i njegovog pljačkanja kase Vojske jugoslavije, oglasio se g. Čović odlučnim zahtevom da se smeni načelnik Generalštaba general-pukovnik Nebojša Pavković.
ČOVIĆ I KRSTIĆ Smatrajući generala Pavkovića mogućim krivcem za svoje očekivano hapšenje, g. Čović kod armije demonstrira svoju snagu, odlučim zahtevom da se smeni načelnik generalštaba. Na to mesto g. Čović je nameran da postavi generala Ninoslava Krstića, komandanta združenih snaga bezbednosti, koje su Salivenovim planom ušle u kopnenu zonu bezbednosti. Decembra meseca g. Čović je generala Krstića označavao kao budalu, ali u maju je to general koji uliva poverenje. Zašto? General-potpukovnik Ninoslav Krstić poznat je kao jedan od korumpiranijih oficira. Vojni istražni organi ispituju štetne posledice koje je tadašnji general-major Ninoslav Krstić, kao komandant Vojne pošte 5003 u Novom Sadu, sklopio sa VU Dedinje iz Beograda 30. septembra 1997. godine (pov. br. 23/8-81) o prodaji 1.000 kartona cigareta, koje su Vojsci besplatno ustupljene odlukom g. Mihalja Kertesa, direktora Savezne uprave carina. General Krstić je 500 kartona cigareta marke "klasik" prodao po ceni od 1,9 dinara po pakli, a 500 kartona cigareta marke vek po 0,70 dinara. Sebi je ostavio 5000 paklica. Voli čovek da puši. To je petogodišnja potreba generalova. General Krstić i g. Čović brzo su se našli na poslu pribavljanja para. Vojni obaveštajci uhvatili su generala Krstića i g. Čovića u raznim mutnim poslovima, koje su sklapali na jugu Srbije, zarađujući stotine hiljada maraka. Na svoju ruku, a za novac, amnestirali su pobunjene Albance, neke za velike pare prebacivali na Kosovo. Oprezni predsednik SRJ g. Koštunica nije podlegao pritisku i ucenama g. Čovića. Za svoju odluku o smeni g. Pavkovića i postavljenju g. Krstića na njegovo mesto tražio je dokaze. Emocije ga nisu ponele. Ovih dana g. Čović nudi velike pare uticajnim ljudima iz Građanskog saveza Srbije da uđu u koaliciju sa Novom Demokratijom i njegovom Demokratskom alternativom. Od njega funkcioneri GSS beže kao od kuge. Čovića očekuje brzo hapšenje. Biće to kraj jedne lopovske karijere Miloševićevog sluge i konvertita.
|
|
SKANDALI SRPSKE VLADE (2): PREDSEDNIK VLADE POD ISTRAGOM? Vadite piliće iz kučina Predsednik Vlade Srbije mesecima zamajava srpsku javnost svojom navodnom borbom protiv mafije, a u zatvor nije strpan ni jači kradljivac kola, a kamoli mafijaš, jer kada bi to uradio, morao bi da uhapsi prvo sebe, potom i svoju kamarilu koja je nasledila naftaške i duvanske poslove bivšeg režima. Piše i uređuje Milovan BRKIĆ
Dobar glas daleko se čuje, lošiji još dalje, kažu. Do zamenika Okružnog javnog tužioca u Beogradu, gospođe Vesne Janjić Belić, dopro je loš glas nakon nečijeg iščitavanja "Srpske reči", broja od 20. juna u kojem je objavljen i tekst pod naslovom "Popuši ga sad". Čim je do zamenice tužioca "dopro glas", ona je presavila papir i napisala zahtev načelniku Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije, gospodinu Radovanu Kneževiću, da se povodom teksta objavljenog u "Srpskoj reči" prikupe potrebna obaveštenja. U dopisu gospođe Vesne Janjić Belić, zavedenim pod brojem KTR 1463/01, upućenom načelniku Kneževiću, precizno se određuje koja obaveštenja treba pribaviti. Istinitost tvrdnje da se loš glas daleko čuje potvrđuje i zamenica okružnog javnog tužioca. "Srpska reč" je odštampana 20. a na kioscima se pojavila 22. juna. Potom slede i dani vikenda, a tužiteljka, odmah po dolasku na posao piše 26. juna uputstvo policijskom načelniku. Toliko je " glas koji je dopro" do tužioca bio jak da je ona odmah reagovala. Možda je neko na nju i vikao, dok je sricala naredbu. U dopisu tužioca od policijskog načelnika se traži da se sasluša autor teksta Milovan Brkić i "ispita na okolnosti šta znači napomena uz tekst da piše i uređuje Milovan Brkić". Policiji se dalje nalaže da se novinar (Brkić) ispita da li radi za neke strane agencije i da li ima akreditiv. Načelnik policije se upućuje da autora teksta ispita odakle mu podaci o navodima iz teksta, a o kojim navodima je reč tužilac ne navodi, da se ispita koja lica su mu dala podatke, i da se ta lica ispitaju, a da policija u cilju otkrivanja izvršilaca krivičnog dela preduzme i sve druge potrebne radnje. Revnosniji čitaoci lista sećaju se da sam u tekstovima "Rađanje srpskog kuma" predstavio impresivnu aktivnost predsednika Demokratske stranke gospodina Zorana Đinđića u mnogim kriminalnim poslovima šverca nafte, cigareta, narkotika, udruživanja u kriminalnu organizaciju. Naveo sam barem stotinu podataka, navodio izvore, cifre, konkretne poslove, imenovao ljude, saradnike gospodina Đinđića u tim poslovima. Nalažući načelniku kriminalističke policije Srbije da krene tragom teksta "Rađanje srpskog kuma (2)", zamenica okružnog tužioca očigledno nije "čula glas da je objavljen i prvi deo storije o g. Zoranu Đinđiću". Šta se to desilo sa tužiteljkom? Da li je prečula, ili je glas koji je do nje dopirao bio upućen od pogrešnog lica, zanimljivo je utvrditi. Ko je, ustvari, sumnjivo lice, čije otkrivanje i privođenje zakonu traži zamenica javnog tužioca? SUMNjIVO ZANIMANjE U dopisu predsednik Vlade Srbije ne označava se kao lice kojeg treba ispitati na okolnosti da li je radio sve ono što mu se u tekstu pripisuje. Njegovo ime se ne pominje, navodi se samo njegova funkcija, koju tužiteljka u dopisu piše velikim slovima (PREDSEDNIK VLADE SRBIJE). Zbunjuje i zahtev gospođe Vesne Janjić Belić upućen policiji, kojim traži da se autor tekst ispita za koje strane agencije još radi i da li ima akreditive. Tužiteljka ne pominje ni FSB, ni CIA-u ni MOSAD, ali traži da to ispita načelnik policije. Gospođa Vesna Janjić je poznata kao žena koju interesuju muškarci. Ona im se odaje svim žarom srca svog. Da li je reč o njenom privatnom interesovanju za statusnu poziciju autora teksta ili je to nalog "glasa koji je do nje dopro" teško je razumeti. Gospođa Janjić godišnje ne pročita čak ni primerak "Bazara", a o "Srpskoj reči" mogu glavom da se kladim. Nema ona vremena za te, radije se odaje drugim porocima. Načelnik Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije, general Radovan Knežević, prosledio je 28. juna tužiočev zahtev načelniku uprave kriminalističke policije SUP-a Beograda. Po sistemu "ja mački, mačka repu", akt gospođe Janjić našao se na stolu ni krivog ni dužnog inspektora Odeljenja za suzbijanje delikata u privredi, gospodina Dragana Dobrića. Tu je i skončao, u njegovoj fascikli. Šta je imao za cilj ovaj avanturistički izlet zamenice okružnog javnog tužioca?. Afera pokrenuta pisanjem zagrebačkog nedeljnika "Nacional" i podgoričkog dnevnika "Dan", kojom su gospodin Zoran Đinđić, predsednik Vlade Srbije, i izvesni gospodin Stanko Subotić Cane, samo od šverca duvana na prostorima (priznate) SRJ inkasirali nekoliko stotina miliona dolara, i postali najuticajnija banda na Balkanu, izazvala je reakcije mnogih stranih obaveštajnih agencija, novina i međunarodnih institucija. Gospodin Zoran Đinđić se pravdao pred poslanicima Narodne skupštine Srbije da mu aferu pakuje srpska i hrvatska mafija. Vođe te mafije nije ni do danas imenovao. Branio se tvrdnjama da je njegova vlada objavila rat mafiji u Srbiji, da je taj rat žestok i nemlosrdan. Taj rat vodi njegov ministar policije, gospodin Dušan Mihajlović. On doduše te žestoke i nemilosrdne mafijaše, kojima je njegov predsednik vlade objavio rat, poziva da prve stečene milione danas legalno ulažu, da se okanu ćorava posla i da budu uvaženi građani. Toliko je taj rat srpskog predsednika vlade sa srpskom mafijom nemilosrdan i bespoštedan. On im oprašta, preko svog ministra sve, do poslednje pare. Istražitelji stranih obaveštajnih agencija nedeljama prikupljaju podatke o radu mnogobrojnih firmi gospodina Stanka Subotića Caneta. Proveravaju letove aviona iz njegove flote, u kojima su, po belom svetu, putovali gospoda Đinđić i Đukanović. Dok crnogorski predsednik poriče bilo kakvu poslovnu vezu s gospodinom Subotićem, g. Đinđić prvo odriče da ga poznaje, a kada se pomenu svedoci koji su mu od Caneta donosili torbe pune deviza, i oni koji su ga videli da u Moskvu, Ženevu i druge gradove putuje Canetovim "čeličnim pticama", onda on prizna, pa potom porekne. Jeste, ali ustvari nije. Tako ispadne. ZABLUDA Na kraju je, izgleda i g. Đinđić odlučio da se brani. Tako je, verujemo, i do "tužioca dopro glas", koji je on brzo pretvorio u naredbu policiji. Ali, na žalost predsednika Vlade Srbije, policija u koju se on kune, javno tvrdeći da se za vreme vladavine g. Miloševića nije odvajao od društva policijskih načelnika, nije revnosna u njegovoj zaštiti. Načelnik uprave kriminalističke policije nije se zainteresovao za tako ozbiljan zahtev zamenice okružnog javnog tužioca, već je on završio u fijoci nedužnog policijskog inspektora lokalne policije. Okružno javno tužilaštvo u Jagodini odustalo je 27. decembra prošle godine od optužnice koju su u maju podneli Okružnom sudu u Jagodini protiv potpisanog novinara, optužujući ga za povredu ugleda predsednika SRJ Slobodana Miloševića i Vojske Jugoslavije. Potpisani novinar je bio čvrsto uveren da je to poslednja optužnica koja je podneta u njegovom životu protiv njega. Uveren da i prethodnih 17 optužnica koje su protiv njega podnosile razne Vesne Janjić, optužujući ga za neprijateljsku propagandu, udruživanje radi neprijateljske propagande, za širenje lažnih vesti, zbog povrede ugleda predsednika Republike, zbog klevete i uvreda nosilaca javnih funkcija, potpisani novinar nije očekivao da će se i krajem juna 2001. godine razvezati jezik nekom novom malom Staljinu. Predsednik Vlade Srbije mesecima zamajava srpsku javnost svojom navodnom borbom protiv mafije, a u zatvor nije strpan ni jači kradljivac kola, a kamoli mafijaš, jer kada bi to uradio, morao bi da uhapsi prvo sebe, potom i svoju kamarilu koja je nasledila naftaške i duvanske poslove bivšeg režima. Prošle nedelje, predsednik vlade g. Zoran Đinđić optužio je međunarodnu zajednicu da ga je izdala. Očekivanu donaciju od 300 miliona evra, međunarodna zajednica je najvećim delom prosledila našim poveriocima, radi namirenja duga. Premijer na sva usta kuka i preti da će taj podli potez međunarodne zajednice, koja na taj način izdaje njegovu vladu, koštati najmanje 10 milijardi dolara. Baš je neobaveštena ta međunarodna zajednica. Tako divna vlada. Polovina ministara, za ovo kratko vreme svoje vladavine, zaslužila je stotine godina robije. Prošle nedelje, državno tužilaštvo Sjedinjenih Američkih Država zatražilo je od redakcija koje su pisale o balkanskoj duvanskoj mafiju da mu dostave sve podatke kojima novinari raspolažu o ovoj bandi, radi pokretanje službene istrage, jer je u ovaj prljavi posao uključena i kompanija koja ima sedište u ovoj državi. Krug oko učesnika u švercu duvana, narkotika, oružja, i drugim malverzacijama, pod pokroviteljstvom aktuelne Vlade Srbije polako se zatvara. Napori zamenice okružnog javnog tužioca da pritiskom na novinare, preko naloga policiji da tragaju za njihovim izvorima, liče na koprcanje pilića u kučinama. Prošle nedelje, g. Zoran Đinđić se jada, napadajući međunarodnu zajednicu zbog izdaje oko priliva sredstava iz donatorskih fondova, plačljivo podseća da je objavljujući rat mafiji rizikovao da ona baci bombu na njegovu porodicu. Premijeru Đinđiću, ako tako stvari stoje, treba pomoći. Treba ga što pre zameniti, i osloboditi brige da će neko od mafijaša da ga likvidira. Te poslove treba poveriti onima koji imaju čiste ruke, čistu savest i jak karakter, koji neće podleći izazovu vlasti, koja izmiče svakoj institucionalnoj kontroli. A zahvaljujući g. Đinđiću Srbija se i danas nalazi u predinstitucionalnom društvu. Bolesna pohlepa da se ustoliči na vlasti, da postane naš Gospodar, odvratila ga je i od pomisli da u Srbiji, umesto lične despotije, stvara institucije, na kojima danas počivaju sve evropske zemlje.
DRUGI PIŠU: "OBSERVER"
Klarkova duvanska firma povezana sa srpskim "švercerom"
Duvanska kompanija koja zapošljava verovatnog budućeg vođu Torijevaca, Keneta Klarka, na mestu pomoćnika direktora, imala je poslovne odnose sa pretpostavljenim srpskim švercerom, koga su hrvatski mediji optužili za finansiranje dva najtraženija ratna zločinca na svetu. Bivši kancelar Klark će doći pod veliki pritisak da napusti svoje prestižno mesto u BAT-u sa platom od 100.000 funti godišnje. DTI upravo istražuje kompaniju u vezi s optužbama za umešanost u međunarodni šverc. Klarkova kancelarija je odbila da komentariše, ali su naglasili da on ima nameru da preseče sve veze sa BAT-om ukoliko osvoji vođstvo u partiji. Ispostavilo se da je BAT sklopio posao sa srpskim multimilionerom, biznismenom Stankom Subotićem, o gradnji fabrike cigareta vredne 50 miliona funti u bivšoj Jugoslaviji. Istraga koju je sproveo hrvatski "Nacional" o kriminalnim aktivnostima Subotića, rezultirala je detaljima o njegovim operacijama šverca cigareta. Oni takođe tvrde da se, uz pomoć njegovog novca, kriju Radovan Karadžić i Ratko Mladić, komandant u vreme masakra u Srebrenici. Obojicu traži Hag zbog zločina. "Nacional" je optužio Subotića da je ključna figura u balkanskom podzemlju, što on uporno negira. Ispostavilo se da je BAT do 1999. radio sa Subotićevim bivšim poslovnim partnerom Srećkom Kestnerom, koji je priznao da je švercer. U intervjuu "Nacionalu", Kestner je dao izvanredan prikaz poslovnih aktivnosti Subotića, za koga se veruje da je težak 100 miliona funti. Eksperti za Balkan smatraju da je tokom prošle dekade šverc cigareta bio ključni instrument u rukama jugoslovenske tajne službe, koja ga je koristila za finansiranje balkanskih ratova. Otkrivanje veze između Kestnera i BAT je već rezultiralo ostavkom jednog visokog evropskog političara, na mesto u upravnom odboru kompanije. U maju je Peter Hes, predsednik švajcarskog parlamenta napustio svoj posao u BAT-u. Tada je Hes rekao: "Ključna stvar za mene je to da bez sumnje treba da ostane da ja potpuno podržavam borbu protiv šverca duvana i pranja novca koji stoji iza toga". Hesova odluka će biti pritisak na Klarka da sledi njegov primer. Klajv Bejts iz grupe protivnika pušenja "Pepeo" kaže: "Ukoliko visoki političar iz Švajcarske daje ostavku zbog saradnje sa pretpostavljenim kriminalcem, onda je možda vreme za Klarka da i on uradi isto. Trebalo bi da pokrene istragu o tome kako je došlo do toga da njegova kompanija bude umešana i preduzme korake protiv umešanih direktora." "Observer" nije uspeo da kontaktira Subotića, ali on poriče sve tvrdnje "Nacionala". Njegov advokat Moris Turetini kaže: "Svi poslovi mog klijenta su legalni". Posle napisa u novinama o Subotiću, BAT je sa njim u maju održao dva tajna sastanka u Budimpešti i posao oko fabrike cigareta je otkazan. Dil bi bio vrlo lukrativan za BAT-ove direktore i akcionare. Iako bi kompanija investirala 25 miliona funti u fabriku, a Subotić drugu polovinu, BAT bi dobio dvogodišnji monopol na sve cigarete prodate u Srbiji. Dodatno, sve cigarete koje bi BAT proizveo u celoj Zapadnoj Evropi bi bile tretirane kao domaći proizvod i bile bi izuzete od carinjenja. To se zove "švercerska povelja", pošto omogućava gangsterima da kupuju cigarete jeftino u Srbiji i prodaju ih drugim zemljama, uključujući i Englesku. BAT tvrdi da ih je Subotić kontaktirao u vezi s izgradnjom fabrike cigareta, kao predstavnik Vlade Srbije, iako kompanija priznaje da je imala poslovne odnose sa njim i ranije preko jedne ofšor kompanije nazvane Dalvic. Predstavnik BAT-a kaže: "Prvobitne diskusije su se vodile sa D-Trejd, čiji investitor je Subotić. Oni su doprineli razvoju BAT-ovog predloga za investiranje, ali se nismo složili oko baze za budući rad". On je izjavio da su kontakti sa Kestnerom išli uglavnom preko Rotmansa, kojeg su kupili tek 1999. Klark je odbio da komentariše otkrića vezana za delatnosti BAT-a.
LEGIJA HAPSI KARADžIĆA
Nakon smene s mesta načelnika Jedinice za specijalne operacije Resora državne bezbednosti Srbije, pukovnik Milorad Luković, zvani Legija, prema glasinama, napustio je teritoriju Srbije. Odlaskom pukovnika Legije, "Crvene beretke" su u punom rasulu. Novi načelnik JSO major Dušan Maričić zvani Gumar kontroliše jedva 50 pripanika svoje jedinice. Dobro obavešteni izvori, bliski srpskom ministarstvu unutrašnjih poslova, govore da je pukovnik Legija, sa još 70 pristalica otišao u Republiku Srpsku, na lov na ucenjenog Radovana Karadžića. Koristeći se poznanstvom s odmetnutim bivšim liderom bosanskih Srba pukovnik Legija je, osim nagrade od 5 miliona dolara, koliko iznosi nagrada koju daje Vlada SAD za Karadžićevo hvatanje, planirao da tim svojim postupkom dobije amnestiju od gonjenja od tog istog Tribunala. Francuski vojnici su signalizirali Karadžićevom obezbedženju, piše londonski Obzerver, i Legijini sledbenici, njih devetorica, platili su ovu avanturu glavom. Akciju hapšenja R. Karadžića, samo su nemo posmatrali pripanici engleske elitne jedinice SAS. Pukovnik Legija uputio se u lov na Karadžića po nagovoru srpskog premijea Zorana Đinđića i njegovog prvog savetnika Vladimira Bebe Popovića. Ogorčenje građana Republike Srpske pokušajem iz Beograda da uhapse g. Karadžića je veliko. |
|
SKANDALI SRPSKE VLADE (3): I KORAĆ PROPUŠIO Umri muški - u krevetu Na sastanku mafijaških bosova u Havani, posle Drugog svetskog rata, "predsedavajući" se prisutnim kolegama obratio rečima: "Gospodo, čast mi je da vam predstavim don Pepita, predsednika Kompanije za rečni turizam, don Torzina, vlasnika kompanije za proizvodnju dečjih igračaka, don Augusta, iz kompanije za promet voćnih proizvoda..." Gangsteri iz SAD-a predstavljeni su, dakle, od glave porodice kao biznismeni i vlasnici kompanija koje se bave važnim i korisnim poslovima. Sednica Vlade Srbije u mnogo čemu liči na skup u Havani. Na kraju krajeva, svi su oni biznismeni. Piše i uređuje: Milovan BRKIĆ
Mafija je, ustvari, način života određenog broja ljudi, koje vežu interesi. Ona ima svoja pravila ponašanja. Zna se ko kod njih kosi, a ko vodu nosi. Odmah posle 5. oktobra, gospodin Zoran Đinđić počinje bitku za preuzimanje svih poslova Miloševićevih mafijaša. Diktatura Slobodana Miloševića i njegove žene Mirjane održavala se na čisto mafijaškim principima. Kum i Kuma su o svemu odlučivali. Kuma su najviše interesovala ideološka pitanja, radi održavanja vlasti, Kuma je uvodila red, i pravila pare. Davala je drugima, a drugi su davali njoj. U nameri da postane novi gazda, gospodin Đinđić prvo preuzima odrede smrti, koje u tajnoj službi vodi ukazni pukovnik Milorad Luković Legija. Preuzimanjem Legijinog eskadrona, Đinđić stiče početnu prednost. Osigurava sebi zaleđinu, i može da počne veliki posao. Naravno, ima on i mnogo protivnika koje treba podmititi, kupiti, zaplašiti, pobediti, pa i ućutkati. Malo letkom, malo metkom. A Legija je tu. Čovek ima silna iskustva i krvave ruke do lakata. Pukovnik Legija postaje Đinđićev Luka Bracio. Lokalne bande po Beogradu ljube ruku novom kumu. I zaklinju se na odanost. Ugledni narkoman Čeda Jovanović dobija ulogu Vićenca Klemence. Njegovo je da agituje za Kuma, da plaši protivnike. Konsiljero u Porodici Đinđić postaje izvesni Vladimir Popović Beba, nekadašnji šef sale na restoran-brodu "Sava". Kumov kum Milan Beko postavio je g. Bebu za direktora "Spektre", koja je prvo brinula o imidžu SPS-a i JUL-a, a potom o imidžu Kuma Đinđića. Kao čovek sa manirima šefa sale, i smernošću muzikanta iz lokalne krčme u Praćini kod Jagodine, g. Beba ulazi u dom Đinđićevih. Povremeno teši gospođu Ružicu. Očekujući da i zvanično preuzme mesto predsednika Vlade Srbije, g. Đinđić pažljivo radi na stvaranju imidža jakog čoveka u Evropi. Koristeći se vezama, koje je ostvario kao dvostruki agent srpske tajne policije i nemačke BND-a, u Nemačkoj dobija značajnu nagradu. Prijateljstvo s Joškom Fišerom, ministrom inostranih poslova, predstavlja kao značajnu poziciju, koja Srbiji može doneti puno, puno para.
DO GOLE KOŽE Kandidat za predsednika Vlade, g. Đinđić pažljivo bira članove vlade. Iz Pariza dovodi g. Božidara Đelića za ministra finansija. Njega g. Đinđiću preporučuje g. Aleksandar Mirković, sin Miloša Mirkovića, direktora u Jugobanci, i suvlasnika moskovske Veksim banke. G. Đelić dovodi svog dečka, g. Aleksandra Radovića, za direktora Uprave javnih prihoda, najznačajnije službe u državi. Ministar za privatizaciju je g. Aleksandar Vlahović, krupna varalica, koja je od SPS-a drpila velike pare, zamlaćujući ih raznim ekonomskim projektima. Kada se posle izbora Vlada Srbije prvi put sastala, sve je ličilo na nekadašnji skup njihovih kolega u Havani. Povezali su ih interesi. Ali, svaki od njih jedan drugom radi o glavi. Nije u pitanju ništa lično. To su samo biznismeni. Ministar unutrašnjih poslova postao je g. Dušan Mihajlović, vlasnik "Lutre", preduzeća koje je za nekoliko godina steklo imovinu tešku nekoliko stotina miliona maraka. G. Mihajlović je godinama bio Miloševićeva desna ruka. Održavao ga je na vlasti, i to debelo naplatio. G. Mihajlović ima svoje razloge da ne veruje predsedniku Vlade, g. Đinđić se opet čuva da g. Mihajloviću ne okrene leđa. U njihovom svetu nema osećanja. Sve je to samo biznis, kažu. Kada je izabrana srpska vlada, strani posmatrači su zaključili da je na scenu stupila družina koja pretenduje da obori sve rekorde u korupciji i dobije epitet najkriminalnije vlade na svetu. Miloševićevi ljudi su pohrlili da poljube ruku novom gospodaru. Vlasnik "Pinka", g. Željko Mitrović, stavio je svoju imovinu na raspolaganje srpskom premijeru. "Praštaj ili ubij, gospodaru!". Premijer je oprostio, i uzeo svoj deo kolača. Teško da je u inače mučnoj istoriji Srbije jedan čovek na čelu njene vlade poželeo da državu opljačka do gole kože. Nemilosrdno. Već 28. decembra prošle godine, g. Đinđić dobija 100 miliona od kralja švercovanih cigareta g. Stanka Subotića Caneta. Ovaj avans g. Đinđić uzima da bi g. Canetu i kompaniji BAT omogućio da u Kragujevcu i u Surčinu podignu fabriku cigareta. Od jeftinog uvoznog duvana u Kragujevcu bi pravili cigarete, koje bi, tako, bez carine ulazile u Evropu. U ovom finansijskom poslu zaradili bi i BAT i Đinđić, a g. Cane bi oprao pare i postao važan čovek u srpskoj politici. G. Đinđić se spremao da na velika vrata uđe u Evropu. Kao vrlo bogat čovek, vlasnik jedne države i naroda. Doduše, siromašne države i još siromašnijeg naroda. Ali držati u šaci toliko duša - nije lako. O trošku Vlade g. Đinđić je za 20 miliona dolara naručio da ugledna američka agencija za marketing lobira u SAD-u u njegovu korist. Ima da se zna ko je g. Đinđić. On je principijelan čovek. Kao gradonačelnik, odbio je da se sretne sa tamo nekom gospođom Medlin Olbrajt, državnim sekretarom SAD-a.
PUŠENJE ŠTETNO ZA ZDRAVLJE Vlada Srbije je za svog predsednika osnovala Biro za komunikacije. Niko još nije utvrdio koliko junoša radi za premijera. Oni brinu o njegovom oblačenju, imidžu, javnim nastupima... Možda su to i sposobni ljudi. Ali, nije lako od nule napraviti jedinicu. Nema tog psihijatra koji može opravdati neurotične pokrete premijera, gestikuliranje, pokretanje ramenima i trzanje glavom kada objašnjava svoju (lopovsku) politiku. Prošle nedelje na prijemu za članove kabineta, koji je održan na Dedinju, u jednom od prinčevih dvoraca, služen je čaj sa mlekom, banane, ananas, kivi... Nije bilo alkohola. Premijer je pušio "havanu". Pravi Kum, iz njegove branše, tako mirišljavu cigaretu zapalio bi posle dobrog jela i čaše francuskog vina. Kod nas cvetaju pokondirene tikve. Na putu ka ustoličenju za neprikosnovenog Srbina, gospodin Đinđić je koračao sigurnim korakom. Sve do samog kraja. Taj put se iznenada skratio. Uzimajući milionske avanse od Caneta, BAT-a i lokalnih bandi, radi podrške njihovim poslovima, g. Đinđić je došao u neprilike. Preračunao se. Jer i međunarodna zajednica za mafiju svoje konje ima. Afera koju je oko delovanja duvanske mafije na prostorima bivše Jugoslavije pokrenuo zagrebački nedeljnik "Nacional" zakucala je i na vrata g. Đinđića. Na videlo su izbila njegova putovanja privatnim avionima g. Subotića, i mnogi mutni poslovi. U pokušaju da se spase od teških optužbi, koje ga vode na optuženičku klupu, g. Đinđić podmeće g. Žarka Koraća. U Vladi Srbije g. Korać je potpredsednik. Radno mesto je zadržao i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na kojem već tri decenije predaje psihologiju. Preko noći g. Korać postaje stručnjak za duvan. I prima odgovornost za zamrznute pregovore oko izgradnje fabrike duvana u Kragujevcu. On na sva usta pravda premijera. Ipak, g. Korać je profesor psihologije, i laže vrlo nevešto. Prvo kaže da nije čuo za Subotića, da nije pregovarao sa BAT-om, ali mu potom premijer "osvežava" pamćenje, i g. Korać sve preuzima na sebe. Ako treba nekog da bese zbog duvana, neka njega vešaju, kaže. U svetu se vodi neviđena kampanja protiv pušenja. Zabranjeno je pušenje na javnim mestima, u školama, bolnicama, ulicama... Kazne su velike, gubi se posao. Pušenje je, na kraju, vrlo štetno po zdravlje, dovodi do povećane smrtnosti, radne i zdravstvene onesposobljenosti. Kao profesor za katedrom g. Korać uči svoje studente da je pušenje štetno, a kao potpredsednik vlade zalaže se da se u srcu Šumadije gradi fabrika. Neka Šumadinci popuše. Nekada su nam nudili hleba, seksa i igara, sada nam nude da popušimo, jer nema hleba, a gladnom čoveku nije ni do života, a nekmoli do igara. Razigrala se Vlada g. Đinđića. "Svakog jutra ja zovem evropske predsednike i pitam ih koja je vlada najbolja u Evropi. Srpska vlada, kažu mi oni. U redu, kažem ja njima, u redu, ako je tako, a jeste tako, onda vi nas morate podržati, morate nam pomoći. Ako mi više radimo, više ćemo proizvoditi, onda ćemo i bolje živeti. Biće mira i stabilnosti u regionu. Zato vi treba da nam date pare, da nas podržite." Ovako je pre dva meseca premijer Đinđić ocenio učinak svoje vlade.
PROVALJEN Ovih dana kazao je jednom nemačkom listu: "Mi smo ušli u reforme, i to prekim putem. Očekivali smo da će nam pristići obećana pomoć. Podigli smo cene struje, uopšte uzevši liberalizovali smo cene, ali nema para iz inostranstva da pokrijemo budžetski deficit. Da nismo te pare očekivali, sporije bismo ušli u reforme...". Premijer se preračunao. Svakog meseca, većina članova njegovog kabineta primi na ruke najmanje 10.000 maraka. Tu su i nagrade za "podršku reformama". Desetine mladića koji rade u Birou za komunikacije dobiju debele svežnjeve novčanica. Na spisku konsiljera Bebe Popovića je preko 100 novinara, koji su na apanaži. Njihovo je da imaju "razumevanje" za vladinu politiku. Naročito za premijera lično. Ovih dana sve je pošlo naopačke. Umesto da "berbom" duvana ubere milionske svote maraka, i opravda uzeti avans, g. Đinđić će, po svemu sudeći, obrati bostan. Po nalogu federalnog suda u Njujorku, FBI intenzivno, u saradnji sa evropskim službama bezbednosti ide za tragom švercerima duvana. Krug oko g. Đinđića se steže. Letovi Canetovih aviona su pedantno zavedeni u aerodromske knjige, sa svim putnicima i prtljagom. Plodna saradnja premijera sa ministrom unutrašnjih poslova g. Mihajlovićem pred prekidom je. G. Mihajlović je provaljen od guvernera Narodne banke Jugoslavije da je kao miljenik Slobodana Miloševića opljačkao na sumnjivim poslovima preko 100 miliona maraka. Po Đinđićevom zakonu o ekstraprofitu g. Mihajlović mora da plati teške pare. A teško je takvog lopova držati na mestu ministra policije. Gospodin Mihajlović je bio garancija da niko od Đinđićevih lokalnih gangstera neće doći pod udar zakona. Saradnja g. Đinđića i g. Mihajlovića je bila plodna. Sve je to bilo u funkciji biznisa. Ništa lično. Skoro da su bili na putu da pod svoju kontrolu stave i armiju, i onda su mogli da caruju. Uticajni krugovi u međunarodnoj zajednici odlučili su da desperadose sa prostora bivše Jugoslavije počiste. Svet više nema smisla, ni želje da stoji iza njihovih gangsteraja. Prekidanjem finansijskih tokova korumpiranim vladama Srbije, Crne Gore, Hrvatske i Makedonije, međunarodna zajednica želi da ih očisti s političke scene, i dovede nove ljude, koji će, umesto na gradnji sopstvene moći i bogatstva u svojim državama graditi institucije na kojima počivaju građanska društva. Od "berbe" duvana g. premijer zarađuje samo siću. Ni od nafte da se ovajdi, da postane šeik. Ovih dana g. Đinđić nudi da javno razgovara sa g. Hašimom Tačijem, bivšim liderom pobunjenih kosovskih Albanaca. Mesto susreta prepušta da odredi g. Tači. Izvori bliski g. Đinđiću i srpskoj Službi državne bezbednosti potvrđuju da g. Đinđić želi da preuzme uhodane puteve kojim Albanci s Kosova, preko Srbije u Evropu švercuju tone droge. Od ovih poslova albanska mafija inkasira godišnje preko deset milijardi dolara. Ponuda za razgovore upućena je g. Tačiju, jer g. Đinđić želi da umanji uticaj potpredsednika svoje vlade, g. Nebojše Čovića, kojeg bi američka administracija želela da vidi na mestu srpskog premijera. Još 1994. godine, g. Đinđić je u Berlinu, u ulici Thelot strasse 9 imao tajne razgovore sa g. Vetonom Suroiem. Tada je g. Đinđić obećavao Albancima "miran razlaz" sa Srbijom, samo da oni pomognu u obaranju Miloševića, svojim izlaskom na izbore. G. Suroi ovu ponudu nije ozbiljno shvatio, a ni lider kosovskih Albanaca Ibrahim Rugova. Partija g. Tačija nije najuticajnija na Kosovu, ali g. Đinđić zna s kim treba pregovarati. G. Tači je čovek iz miljea iz kojeg i sam premijer potiče.
BEZ POTERNICE Srbija je danas u punom rasulu. Vlada g. Đinđića se u "razigravanju" preračunala. Smatrajući se kredibilnom, računala je na pare koje ne stižu. Bez posla ostaje stotinu hiljada ljudi. Pod stečaj odlaze preduzeća, potrošačku korpu može da plati tek svaki treći građanin. Školarine su udesetostručene, povećani su nameti, porezi... Samo posla nema niotkuda. Bune se penzioneri, očekuje se štrajk studenata, rudara, lekara.... Premijer je sve uplašeniji za svoju sudbinu. Za šaku dolara huška Čanka i Isakova da podignu bunu u Vojvodini, pa da se on, opet, za neko vreme, nametne kao dobro rešenje... Kada najesen ustane kuka i motika, biće to i kraj Đinđićeve vladavine. Šta će biti sa njegovim ministrima g. Žarkom Koraćem, g. Dušanom Mihajlovićem, Aleksandrom Vlahovićem, Božom Đelićem, Draganom Veselinovom, Marijom Rašetom Vukosavljević, g. Goranom Novakovićem, Vladanom Batićem? Kada se podvuče kriminalni učinak premijera Đinđića i nekih članova vlade, ostaje gorak ukus. U njihove džepove, i džepove njihovih ljudi, slilo se stotine miliona maraka. Miloševićeve parajlije su, zahvaljujući reketu plaćenom g. Đinđiću, takođe, sačuvali konta, kuće, imovinu koju ni šeici ne poseduju. Šta će biti s njima? U Okružnom zatvoru u Beogradu ova bulumenta će osedeti čekajući da im sudska veća odmere krivicu, i upute u Požarevac, Sremski Mitrovicu, da okaju grehe. Šta se to događa sa ljudima, koji preko noći, čim budu izabrani na neku funkciju, krenu da poput skakavaca opljačkaju sve što im pod ruku dođe. Šta će im tolike pare, za ovaj, ipak, kratak ovozemaljski život? Sudbina Slobodana Miloševića kao da nije pouka njegovim učenicima, da stanu, da ne idu njegovim stazama. Posebno je za žaljenje profesor psihologije Žarko Korać, čija porodica, u generacijama, važi za intelektualnu srpsku elitu. I sam g. Žarko je važio za odmerenog, skromnog čoveka, čije reči su bile poučne, i pune vere u dolazak demokratije i njenih vrednosti i u Srbiju. Kako se, preko noći, za svežanj novčanica, promenio život jednom ozbiljnom čoveku, univerzitetskom profesoru. Da li su to pravila po kojima je i sam g. Korać morao da igra da bi opstao. Ko zna šta se u tom njihovom svetu zbiva. Njihova se sudbina, najčešće, rešava metkom, ili skončavanjem u zatvoru. Retko ko od njihovih kolega umre u krevetu, bez poternice.
ŠAKALI U nedelju 29. jula, g. Goran Novaković, ministar industrije u Vladi Srbije, doputovao je u višednevnu posetu Izraelu. Vlada Srbije nije planirala putovanje g. Novakovića u zvaničnu posetu Tel Avivu. Ambasada Izraela u Beogradu izdala je vizu g. Novakoviću u četvrtak, 26. jula. Podnosilac je vizu tražio radi privatne posete. G. Novaković je lični predstavnik g. Đinđića u pregovorima sa izraelskim firmama. Bivši jugoslovenski državljanin Vlada Cizel vlasnik je u Tel Avivu restorana "Beograd" i radi za firmu Kardan. Do odlaska u Izrael radio je u SDB-u, a poznat je pod imenom Štirlic. Krajem oktobra "Kardan" je pregovarao sa beogradskim PTT-om o uvođenju trećeg provajdera za mobilnu telefoniju. G. Cizel je sa svojom firmom pregovarao sa PTT-om u ime izraelskog ministarstva za infrastrukturu, mada ovo ministarstvo nema nikakve veze sa njegovom kompanijom. Poslednjih nedelja g. Cizel se pojavljuje kao pregovarač Vlade Srbije sa izraelskom kompanijom TAHAL radi rekonstrukcije beogradskog vodovoda. U tu svrhu g. Cizel je avansno platio izradu elaborata o rekonstrukciji vodovodne mreže u Beogradu. Nedeljama g. Cizel, predstavljajući se kao punomoćnik Vlade Srbije, obilazi ministarstva izraelske vlade, nudeći poslove izgradnje gasovoda u Srbiji. Ružnu sliku o srpskoj vladi u Tel Avivu je ostavio i srpski ministar poljoprivrede, koji je tražio kredite i sklapanje poslova u ime Republike Vojvodine. Svojim sagovornicima Dragan Veselinov se predstavio kao uticajni čovek Republike Vojvodine, tražeći poljoprivredne kredite. Tvrdio je da ga u tome podržava srpski premijer g. Đinđić. Novinar "Srpske reči" pokušao je da u kabinetu g. Novakovića sazna razloge njegove posete Izraelu. Službenicima ministarstva nisu poznati razlozi ni svrha ministrove posete. Očekuje se da naknadno potpredsednik vlade g. Korać primi na sebe odgovornost za mešetarenje g. Novakovića. Izvori bliski kabinetu izraelskog premijera potvrđuju da Vlada Izraela nije zadovoljna ponašanjem srpskih ministara koji po Izraelu u ime srpske vlade ugovaraju privatni biznis, sumnjivog porekla i namera. Ministar Novaković nije jedini ministar i poverljiv čovek koji u ime srpskog premijera po belom svetu rasprodaje imovinu Srbije, i sklapa sumnjive poslove koji će premijeru doneti milionske iznose na kontu. |
|
SKANDALI SRPSKE VLADE (4): JOŠ MALO O UBISTVU POLICAJCA Davljenje Srbije Ubistvo Momira Gavrilovića, histeričan napad Đinđićevih partijskih saradnika na srpske novinare i na kabinet predsednika Koštunice, opredelili su javno mnjenje u uverenju da se sa Đinđićem nema šale. Srbija narednih nedelja očekuje rasplet. Ako se predsednik Koštunica i ovog puta ustukne pred osionošću Đinđićevih jurišnika, onda ima mesta pesimističkom uverenju da će Srbija biti zadavljena. Piše i uređuje Milovan BRKIĆ
Povodom ubistva Momira Gavrilovića, ministarstvo unutrašnjih poslova nije se oglasilo ni šturim saopštenjem. Novinarima je diskretno podmetnuta informacija da je ubijeni bio poznat po svojim mutnim poslovima kao pripadnik voždovačke gangsterske grupe. Podatak da je 13 godina bio funkcioner službe državne bezbednosti nije ni pominjan. Možda bi likvidacija Momira Gavrilovića bila samo brojka koja bi uvećavala spisak nerazjašnjenih ubistava u Srbiji, izvršenih uz blagoslov ljudi iz vrhova srbijanske vlasti, da jedan od savetnika predsednika Koštunice nije novinaru "Blica" saopštio da je pokojni Gavrilović pre smaknuća boravio u predsednikovom kabinetu i objasnio razloge njegove posete. Istog dana, na neuobičajenoj konferenciji za štampu u MUP-u Srbije, kojoj su prisustvovali general Goran Petrović, načelnik Resora državne bezbednosti, i dvojica nižih rukovodilaca Resora javne bezbednosti, javnosti je saopšteno da je likvidirani Gavrilović zaista radio u državnoj bezbednosti. Načelnik Petrović priznao je da je poznavao ubijenog, da je sa njim radio 12 ili 13 godina, zajedno, u istom odeljenju ove službe. Iste godine obojica su napustila službu. Petrović je iz nje isteran, a ubijeni je sam dao otkaz. Ono što je vrlo indikativno jeste opaska generala Petrovića da, od kada je u februaru preuzeo Resor državne bezbednosti, sa ubijenim Gavrilovićem nije vodio razgovore o njegovom povratku u Službu. Ova konstatacija trebalo je da uputi novinare na zaključak da pokojni Gavrilović, kao nepodoban, nije ni kod Petrovića imao šanse da se u Službu vrati. Tek na ponovljena pitanja novinara da li je takav razgovor, o povratku u Službu, ubijeni tražio, general je samo kratko odgovorio sa - ne. Kratka vest u "Blicu" digla je na noge članove srpske vlade. Dok premijer Đinđić, samoinicijativno, bez obaveštenja i odobrenja vlade na čijem je čelu, skita po Sjedinjenim Američkim Državama, potpredsednik Žarko Korać i ministar pravde osudili su objavljivanje vesti da je pre streljanja pokojni Gavrilović bio u ponovljenoj poseti predsednikovim saradnicima. Oštro su zapretili uredniku "Blica" krivičnom i drugom vrstom odgovornosti, tražeći da otkrije ime čoveka iz kabineta predsednika Koštunice, koji je saopštio objavljene podatke. Oni su odbili svaku pomisao da pojedinici iz vlade sarađuju sa mafijom. Najavili su da će državni organi pokušati da rasvetle zločin, a ubistvo su okarakterisali kao pojedinačni akt". Od predsednika Koštunice prvo je Demokratska stranka neprimernim saopštenjima, uz teške reči, zatražila da javnom tužilaštvu odmah preda sve dokaze koje je pokojni Gavrilović uručio predsednikovim saradnicima. Savezni ministar policije i potpredsednik Demokratske stranke Zoran Živković u bestijalnosti je otišao još dalje. Zamerio je ubijenom što dokaze koje je imao nije odneo okružnom javnom tužiocu u Beogradu, Radetu Terziću, umesto u kabinet predsednika Koštunice. Demokratska stranka je izabrala g. Terzića za javnog tužioca, i on bi umeo da ćuti o tim dokazima. Ovako... Okružni javni tužilac u Beogradu, pomenuti Rade Terzić, uključuje se aktivno u ovaj slučaj. Istog dana pismeno nalaže kabinetu predsednika SRJ da mu se dostave stenogrami razgovora njegovih saradnika sa ubijenim Gavrilovićem, i svi dokazi koje je ubijeni doneo. Demokratska stranka odbrojava časove, i iz časa u čas, i ako su dani vikenda, u kojima okružni tužilac ne radi, saopštava da se predsednikovi saradnici još nisu predali tužiocu. Za ubicama Momira Gavrilovića tužilaštvo ne traga. Tužilac zna da su oni na sigurnom, i da su za njega nedostupni.
OSTALI ESKADRONI SMRTI Likvidacija bivšeg pripadnika tajne policije ubrzaće pad mafijaške vlade g. Zorana Đinđića.
Padom Miloševićevog režima, predsednik Demokratske stranke je sa svojom stranačkom kamarilom krenuo da preuzme sve Miloševićeve fondove, sve poslove njegovih ljudi, i da zagospodari Srbijom. Opijeni izlaskom iz ropstva u kojem ih je držao režim Slobodana Miloševića, građani Srbije u početku nisu obraćali pažnju na nastupe Zorana Đinđića. Dok su oni uživali u slobodi, on im je pripremao svilen gajtan. Od nove vlasti građani su očekivali da ostvari predizborna obećanja, da Srbiju približi Evropi, da otkrije ubice i nalogodavce ubistava nekoliko stotina ljudi, koji su stradali od eskadrona smrti Miloševićevog režima, da njegove pljačkaše privede zakonu i vrati građanima opljačkane pare... Vešto raspoređujući svoje stranačke kolege na ključna ministarska mesta, srpski premijer je krenuo u novu nemilosrdnu pljačku Srbije. Sa jasnim ciljem da Srbiju onesposobi za duže vreme, da je ponizi. Srbija je danas najsiromašnija država u Evropi. Njeni građani, međutim, plaćaju najskuplju naftu na svetu. Zašto? Čim je izabran za premijera Đinđić uvodi monopol na trgovinu naftom i derivatima. Sav transport nafte stavlja pod ličnu kontrolu. Od tog posla premijer i njegov ministarski klan inkasiraju desetine miliona dolara. Konto im se svakog dana uvećava. Uvoze naftu iz Iraka, pacovskim kanalima. Poslovi šverca cigareta, narkotika, lekova, sve to preuzima Đinđić. Stupanjem na dužnost predsednika Vlade, g. Đinđića počinju da prate afere. Vlade mnogih evropskih država vode bespoštedan rat protiv duvanske mafije, koja na ilegalnoj trgovini duvanom zgrće desetine milijardi dolara. U poslove te mafije, pokazalo se, g. Đinđić je odavno uključen. U stotinak tekstova objavljenim u svetskim listovima, precizno je prikazana uloga srpskog premijera u duvanskoj mafiji. Nijedno ubistvo počinjeno u Miloševićevoj strahovladi Đinđićeva vlada nije razrešila. Naprotiv, u mnogim slučajevima, za koje je javnost pokazivala interesovanje, vlada se trudila da na sve moguće načine sačuva ubice od progona. Vođe Miloševićevih eskadrona smrti postali su ugledni građani, hvaljeni od premijera kao nacionalni junaci. Oni koji su gladne građane koji su protestovali protiv Miloševićeve tiranije tukli kao stoku, zatvarali, hapsili, zastrašivali, hvaljeni su od premijera na sva usta. Ministar policije Dušan Mihajlović amnestirao je sve Miloševićeve dželate, abolirao kradljivce i mafijaše, narko-dilere. Već sredinom oktobra Đinđićeva družina počinje nemilosrdno reketiranje Miloševićevih ljudi, direktora velikih preduzeća, banaka, parajlija. Ko plati Đinđiću reket, oslobođen je od odgovornosti. Za Miloševićeve despotije, Srbija je opljačkana za nekoliko desetina milijardi maraka. Sve te pare iznete su u inostrane banke, na privatna konta. Njihovi vlasnici su poznati, ali vlada premijera Đinđića nikog od tih pljačkaša nije uhapsila, osudila, vratila novac. Umesto da Srbiju približava svetu, da počne sa stvaranjem institucija koje će garantovati demokratski poredak, predsednik Vlade stvara svoju mafijašku organizaciju, kojom želi da konačno satre Srbiju. U Skupštini Srbije postavlja za šefa poslaničkog kluba narkomana Čedomira Jovanovića. Njemu dodeljuje ulogu "koordinatora" sa mafijaškim klanovima. Njegov konsiljero Vladimir Popović Beba preuzima poslove rukovođenja mafijom. Kod g. Bebe se plaćaju reketi, on sa svojom ekipom razrađuje realizaciju poslova šverca nafte, narkotika, duvana, lekova, malverzacije fondovima, i ugovara rasprodaju državnih preduzeća... G. Beba vodi i poslove "unutrašnje bezbednosti". Odlučuje ko će biti od njihovih protivnika zastrašen, ko premlaćen, a ko likvidiran.
ULIČNI NAČIN Da sa premijerom nema šale, govore mnogi primeri. Pre dve nedelje pripadnici Uprave za bezbednost Vojske Jugoslavije, pretresli su kabinet predsednika SRJ Koštunice, koji je i vrhovni komandant oružanih snaga, i u prostorijama kabineta otkrili prislušne uređaje, koje su po nalogu saveznog ministra policije Zorana Živkovića postavili pripadnici Službe državne bezbednosti Srbije. Kloneći se afera, i dalje političke destabilizacije, predsednik Koštunica ovu aferu nije obznanio, i nije zahtevao istragu. U svim demokratskim društvima, posle njenog otkrivanja došlo bi do hapšenja onih koji su u aferu bili uključeni, a sigurno bi pala i vlada g. Đinđića. Pre tri nedelje funkcioner Demokratske stranke Srbije Dušan Proroković javno je optužio neke funkcionere nove vlasti za spregu sa kriminalom, i za zloupotrebe koje su nespojive sa njihovim funkcijama. Mada ih nije imenovao, drmatori u novoj vlasti iz redova Demokratske stranke su se prepoznali u prozivci, a i novinari su neke predstavili sa njihovim zataškanim aferama. Potpredsednik demokrata Boris Tadić telefonom je zapretio Prorokoviću da će se oni zbog prozivke sa njim obračunati na ULIČNI NAČIN. Oprezni predsednik SRJ Vojislav Koštunica i ovom prilikom sprečio je otvaranje afere koja bi dovela do pada vlade. Šminkajući Miloševićev represivni aparat, srpski premijer je uz pomoć ministra policije Dušana Mihajlovića, izvršio samo zamenu ključnih ljudi u tom aparatu. Novi šef tajne policije Goran Petrović samo je prisutni građanin u ovoj Službi. Sve konce u svojim rukama drži njegov zamenik, general Zoran Mijatović. Srpska tajna služba je potpuno potčinjena interesima Đinđićeve mafije. Stotine pripadnika tajne službe u ličnom su obezbeđenju Čede Jovanovića, Vladimira Popovića, Gorana Vesića... Potpuna kriminalizacija srpske vlade uznemirila je međunarodnu zajednicu. Strane diplomate i obaveštajci svakodnevno dobijaju dokaze o direktnom organizovanju mafijaške mreže od strane srpskog premijera. Na nišanu i pod budnim okom premijerove garde su svi oni koji imaju direktne dokaze o njegovoj sprezi sa gangsterskim družinama, i o poslovima kojima g. Đinđić pljačka Srbiju. Premijerov konsiljero Vladimir Popović Beba, koji Vladi Srbije nema službeno zaduženje, ali je u bandi vrlo značajan, više puta je posetio bivšeg načelnika Resora državne bezbednosti Jovicu Stanišića. Referišući Kumu o sadržini razgovora sa Stanišićem, Beba Popović je upozoravao šefa da, iako je u razgovorima g. Stanišić ljubazan i kooperativan, da ga hitno treba likvidirati, jer mnogo zna i nepouzdan je.
ODLAZE JEDAN PO JEDAN Demokratsku stranku i njenog predsednika Zorana Đinđića, Stanišić je kao načelnik držao pod budnim okom. Po nalogu Miloševića isplaćivao je u milionskim iznosima lojalnost g. Đinđića. Ubijeni Momir Gavrilović, nakon napuštanja službe septembra 1999. godine, bio je jedan od retkih službenika koji su posećivali svog bivšeg načelnika. Jovica Stanišić je nakon smene postao usamljen. Njegove bivše kolege morale su da ga izbegavaju. Ophrvala ga je i teška bolest, sa lošom prognozom, od koje se i danas leči. Pokojni Gavrilović je u oktobarskom narodnom ustanku, po Stanišićevim instrukcijama, snažno pomagao pobunjenom narodu. Novi "gazda" u SDBU-u Srbije je nekadašnji Stanišićev kolega, Zoran Mijatović. Kao Stanišićev kadar, i Mijatović je najuren iz SDB-a. I on je teško bolestan, operisao je krvne sudove, i ima tešku bolest. Radio je kao novinar u parapolicijskom listu Telegraf. G. Mijatović pokušava da se obračuna sa Stanišićem, i drži ga pod stalnim nadzorom: prisluškuje telefon, prati kretanje njegove porodice. Odlazak g. Momira Gavrilovića sa papirima u kabinet predsednika SRJ, banda g. Đinđića je shvatila kao njegovu ulogu kurira. Dokaze mu je, sigurni su oni, uručio g. Stanišić. Represivni Miloševićev aparat sada je u rukama srpskog premijera. I obračuni tek počinju. Osim Momira Gavrilovića, ovih dana glavu treba da izgubi i legendarni Đinđićev junak Milorad Luković Legija. Trojica pripadnika jedinice za specijalne operacije, kojom je komandovao pukovnik Luković, dobili su nalog da ga likvidiraju. G. Popović je već smislio priču za javnost: pukovnik Luković usmrćen je u kafanskom obračunu, šenlučeći. Ipak, likvidiranje bivšeg načelnika Stanišića nije lako objasniti. Zato će protiv njega uskoro biti povedena medijska kampanja, kojom će biti optuživan za razne zloupotrebe. General Mijatović pripremio je posebnu ekipu za takav posao. Ni za vreme Miloševićevog režima srpski novinari nisu bili pod takvim nadzorom tajne policije. Zbog premijerove zauzetosti, izveštaje svakodnevno general Mijatović prosleđuje Vladimiru Popoviću Bebi, koji potom daje instrukcije. Glava novinara Milana Pantića neće biti jedina žrtva, koja treba srpske novinare da uveri da banda g. Đinđića nije mačji kasalj. Dok steže obruč oko predsednika SRJ Koštunice, Mijatovićeva tajna policija posebnu pažnju posvećuje sindikalnim funkcionerima. Narednih mesec dana najmanje trojica sindikalnih tribuna platiće glavom, da režim gladnim radnicima uputi upozorenje da je bolje biti gladan i živ, nego pobunjen, a mrtav. Srbija danas stenje. Više od dve trećine njenih građana gladuje. Septembarski izdaci za školarine, za ogrev, za struju, za poreze, uništiće građanima i poslednju nadu da mogu preživeti... To kao da ne brine bandu g. Đinđića.
BEZ ULJEZA Duvanski bos Cane Subotić, uz blagoslov srpskog premijera, kupiće narednih dana, budzašto, prodajnu mrežu Kompanije "Politika". Oko 1200 kiosaka u Srbiji poslužiće g. Canetu da prodaje svoje švercovane cigarete gladnim građanima. S druge strane, tako će moći da ugasi slobodne novine. Kontrolisaće njihovu prodaju, i odbijanjem i otezanjem sa plaćanjem za prodati tiraž, uništiće svaku redakciju i novinu koja na bilo koji način ne bude služila bandi. Kao kupac "Politikine" prodajne mreže, kažu u sindikalnim organizacijama ove kuće, neće se lično pojaviti Stanko Subotić, već njegov rođak, sa firmom čiji je, ustvari, Cane pravi vlasnik. G. Darko Ribnikar, direktor "Politike", ne može da pruži otpor, jer ga vlada drži u šaci. Ustvari, g. Ribnikar bi i odbio ovu ponudu premijerovih gangstera, ali ga na to primorava njegova supruga Ljiljana, napominjući mu da su oni, do 5. oktobra, godišnje od ove kuće dobijali po 400 hiljada maraka. Oko 1200 radnika "Politike" ostaće bez posla. Sindikalne organizacija najavljuju oštru borbu. U narednih mesec dana srpski premijer će nastojati da zaokruži svoju mafijasku strukturu vlasti. Neće birati sredstva. Računa da će predsednik SRJ g. Koštunica, u nameri da po savetu međunarodne zajednice sačuva saveznu državu, prelaziti preko premijerovih pljačkanja državne imovine, i već skoro javnih akcija u stvaranju svoje mafijaške države. Prigradsko naselje Surčin danas je zabranjeni grad. Oko 70 kamera prati kretanje "uljeza". Jedini koju u Surčin ulazi kao u svoju kuću je srpski premijer i njegovi saradnici Čeda Jovanović i Beba Popović. Čak i Goran Vesić nerado ide u svoju "partijsku bazu". Ubistvo Momira Gavrilovića, histeričan napad Đinđićevih partijskih saradnika na srpske novinare i na kabinet predsednika Koštunice, opredelili su javno mnjenje u uverenju da se sa bandom Đinđića ne treba šaliti. Srbija narednih nedelja očekuje rasplet. Ako se predsednik Koštunica i ovog puta pokrije ušima, i ustukne pred osionošću Đinđićevih jurišnika, onda ima mesta pesimističkom uverenju da će Srbija biti zadavljena. |
|
SKANDALI SRPSKE VLADE (5): VEŽBA BEŽANJA Čanak ili kibla Premijer Srbije je u velikoj nuždi. Međunarodna zajednica sasvim ozbiljno uzima optužbe koje na njegov račun iznose ugledni svetski mediji, navodeći da predsednik srpske vlade šuruje sa mafijom, da se bavi švercom duvana, nafte, lekova i narkotika i da rasprodajom državnih preduzeća uzima lepe iznose na ime provizije. Na sve te optužbe premijer drsko odgovara porukom: dokažite da sam lopov i mafijaš. Piše Milovan BRKIĆ
U ponedeljak 27. avgusta istekao je rok koji je premijer Zoran Đinđić ostavio građanima da pokažu i dokažu da on lično i članovi njegovog kabineta stoje na čelu mafijaških gangova, da pljačkaju državu, da naručuju likvidacije političkih protivnika i nepodobnih građana, i da vrše potpunu kriminalaziciju društva. Ovaj rok je prekluzivan, tako je premijer odlučio, napominjući da se više neće obazirati na javno izrečene kritike i optužbe. Oponentima će odgovarati u stilu: ma, ko vas j... Predsednik srpske vlade svakodnevno pada u sve veće nevolje, u živo blato. Optužbe uticajnih evropskih država da je Đinđić jedan od učesnika u lancu šverca duvana, kojim poreznici ovih država ostaju prikraćeni za po nekoliko milijardi maraka godišnje, koje se sliju u džepove duvanskih bosova, osim Federalnog suda u Njujorku istražuju i moćne obaveštajne službe, a tom događaju uticajni svetski listovi daju značajan publicitet. Sa čovekom takve reputacije niko ozbiljan u Evropi nije spreman da uđe u biznis. Dok je boravio u SAD, nudeći moćnom Bilu Gejtsu da dođe i u Srbiju, i da od njenih osiromašenih građana počne da ubira tantijeme na svoje proizvode koje Srbi piratski koriste, srpski premijer je uhvaćen u mnoštvu nečasnih poslova. Iz SAD premijer je pokušao da proda naftnu bušotinu u Angoli, koja pripada naftnoj industriji Srbije, a koju je bivša SFRJ kupila od ove zemlje 1997. godine, prebijanjem dugova oko isporuke oružja. Ovaj biznis Premijer je ugovorio na jednoj od mnogobrojnih seansi u Monaku, u vili Milana Jankovića, alijas Filipa Ceptera, vlasnika kompanije "Cepter". G Cepter je od Miloševićeve vlade dobio iz Zajama za preporod Srbije i iz primarne emisije oko 50 miliona maraka, od kojih je i podigao svoju poslovnu imperiju. Kao finansijeru bande g. Đinđića, Cepter nije došao pod udar zakona o ekstraprofitu. Premijer mu je velikodušno oprostio sve opljačkane pare. G. Cepter (Janković) je izjavio da bi mu se više isplatilo da je pošteno Srbiji vratio opljačkane pare, nego što obasipa poklonima premijera Đinđića.
NEPOUZDAN PARTNER Na jednoj od orgija u vili u Monaku, kod g. Ceptera, sa svom svojom bandom, sa Vladimirom Popovićem i bratijom, g. Đinđić je pristao da proda naftnu bušotinu firmi iz Liberije, čiji je, po svemu sudeći, vlasnik g. Cepter. Država Srbija od te trgovine neće dobiti ni centa. A posao je, kažu upućeni, vredan oko 200 miliona dolara. U Monaku Premijer razrađuje i rezervne planove, u slučaju da ne uspe da porobi Srbiju. Njegov konsiljero već je kupio u luksuznom predgrađu Beča stan, u čiju adaptaciju je uložio milion i sto hiljada maraka. U Vladi Srbije g. Popović se nedavno požalio prijatelju da se "ukrcao u brod koji tone". Dok je u SAD rasprodavao srpsku imovinu, Đinđića su uhvatili u razgovoru sa konsiljerom, koji je bio u Beogradu. Dešifrovanjem tog razgovora ispostavilo se da je srpski premijer lično odobrio egzekuciju bivšeg bezbednjaka Momira Gavrilovića na dan njegovog odlaska u kabinet predsednika SRJ, Vojislava Koštunice. Nakon Gavrilovićevog streljanja, srpski premijer je, naprečac, bez saglasnosti i obaveštenja svoje vlade, produžio boravak u SAD za nekoliko dana, da iz daljine posmatra i prati razvoj događaja. Opsednutost novcem, u neograničenim količinama, čini predsednika Vlade Srbije nepouzdanim partnerom evropskim vladama. Kada je pre tri meseca boravio u Grčkoj, i bio primljen kod predsednika Vlade Simitisa, Đinđić je odbio svečani ručak, uz nehajnu napomenu da ima zakazan razgovor sa grčkim biznismenom, koji je kandidat za trećeg provajdera za mobilnu telefoniju. Uzalud su ljudi iz protokola stavljali do znanja g. Đinđiću da je izbegavanje ručka krajnje nediplomatski, i da će ostaviti loš utisak kod domaćina. Lični premijerov biznis bio mu je važniji od ugleda države koju, nažalost, predstavlja. Afera Gavrilović otkrila je mračnu stranu premijerove politike i strategije. Pridržavajući se starog mafijaškog gesla da niko nije kriv dok mu se krivica ne dokaže, premijer je pozvao podanike da se jave, ako imaju dokaze protiv njega i da ih predaju obavezno Okružnom javnom tužiocu u Beogradu Radetu Terziću. Gospodin Terzić je, kao minorni pravnik, postavljen za okružnog tužioca po partijskom kriterijumu, jer se učlanio u Demokratsku stranku. Ko će koga štititi, ako neće svoj svoga. Ako se neko baš i drzne, i pokaže da je uspeo da premijera uhvati na delu, onda je tu njegov kolega, takođe lopov od formata, privremeni ministar srpske policije Dušan Mihajlović. Smaknuće g. Gavrilovića srpski premijer je iskoristio da krene u protivnapad. Zatražio je, javno, da se sve optužbe protiv njega javno obznane. Da tačno vidi ko mu iza leđa radi. Istraga o samom činu ubistva Momira Gavrilovića stavljena je u drugi plan. Na optuženičku klupu je, valjda po prvi put u inače mučnoj istoriji Srbije, izveden ubijeni. O pokojnom Momiru Gavriloviću srpski ministar policije Mihajlović je, sa svojim seizom Draganom Karleušom, na upriličenoj konferenciji za štampu, govorio najgorim rečnikom, optužujući ubijenog za učešće u mnogim likvidacijama, reketiranjima, za posedovanje privatnog zatvora u kojima je građane držao u lancima i mučio ih. Naravno, ni ministar ni njegov seiz nisu pomenuli nijedno Gavrilovićevo učešće u ubistvu nekog građanina, nisu objasnili gde je pokojni Gavrilović držao privatni zatvor, i koga je, kada i gde reketirao. Važno je da su ga uprljali. U očiglednoj nameri da javnost uvere da nema potrebe da policija dalje traga za ubicama ovakovog zločinca, kakvim su predstavili pokojnog Gavrilovića.
UZAJAMNO ZAVLAČENJE Da u bandi g. Đinđića ipak sve ne štima, pokazao je i privremeni ministar policije g. Mihajlović, gostujući u otvorenom studiju "Nove RTS" 24. avgusta. U obraćanju javnosti g. Mihajlović je, na diskretan način, saopštio da je njegovo ministarstvo u slučaju ubistva Momira Gavrilovića, i njegovog potonjeg javnog i besprizornog blaćenja, bilo pod iznudom. Ističući da je kod predsednika SRJ g. Koštunice pokojni Gavrilović ponudio dokaze da su dvojica policijskih funkcionera MUP-a Srbije, i to general Radovan Knežević, načelnik nepostojeće Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, i načelnik SUP-a Beograda, general Boško Buha, umešani u razne kriminalne afere, ministar je, značajno naveo da MUP Srbije, o ovim podacima "zaista nije imao saznanja, ali da sve navode iz Gavrilovićevog obraćanja predsedniku SRJ ozbiljno proverava". Na ovaj način lukavi srpski ministar je hteo da vrati premijeru za porez koji mora da plati po Zakonu o utvrđivanju ekstraprofita. Činjenica da je pokojni Gavrilović optužio dvojicu policijskih funkcionera, koji vode istragu o njegovom ubistvu, kompromituje sva saopštenja MUP-a izdata u cilju zaštite njegovih ubica. Ministar policije je u neprilike doveo i srpskog premijera, skoro na direktan način, napomenom da je pokojni Gavrilović upozorio predsednika SRJ da je izvesni Čume, koji je upućenoj javnosti poznat kao Ljubiša Buha iz Surčina, inače blizak biznisu srpskog premijera, kupio građevinske mašine za 4 miliona maraka, bez plaćenog poreza i carine. Ko je tu odluku, o oslobađanju od dažbina mogao da donese, nije teško izvesti zaključak. Upućeni tvrde da se na ovaj korak srpski ministar odlučio, jer saradnja sa premijerom, u gangsterskim poslovima, postaje sve rizičnija. Predsednik srpske vlade ne poštuje dogovore, ne poštuje odnose sa poslovnim ljudima. U razgovoru sa predsednikom SRJ Koštunicom Đinđić se glatko odrekao prijateljstva sa biznismenom Stankom Subotićem Canetom, koga smatraju duvanskim bosom Balkana, i čijim se avionom, donedavno, premijer vozio po belom svetu, o Canetovom trošku. Premijer je to poznanstvo ocenio kao davno i beznačajno, a na isti način se odredio i prema ljudima sličnih karijera iz naselja Surčin, koji su u džepove srpskog premijera strpali desetine miliona maraka. Vlasnik "Krmivaprodukta" iz Surčina, Dragoslav Marković, venčani je kum g. Đinđića, a u Novim Banovcima sagradio mu je velelpnu vilu sa izlazom na Dunav. G. Đinđić se prvo javno odrekao vlasništva nad vilom, a potom i kumstva i poznanstva sa g. Dragoslavom Markovićem. Hapšenje Ljubiše Buhe Čumeta sprečio je direktnim pretnjama srpskom ministru policije Vladimir Popović Beba, plašeći g. Mihajlovića da je g. Čume čvrst momak, i da će da pruži otpor. Naveo je da već imaju silnih problema sa g. Dušanom Spasojevićem, koji čami u zatvoru, čekajući suđenje za optužbu da je kidnapovao g. Milorada Miškovića, vlasnika komapnije "Delta".
ODBACIO MECENU Iz zatvora Spasojević je poručio da će da na suđenju "propeva" i da će da objasni da je novac od otmice, u najvećem delu, predao lično Zoranu Đinđiću, koji je njemu i njegovoj družini omogućio da dobiju vize u Nemačkoj ambasadi u Beogradu na lažne pasoše. Premijerov emisar, ugledni narkoman Čeda Jovanović je, kako svedoči bivši upravik Okružnog zatvora u Beogradu, Dragiša Blanuša, bez ikakve dozvole istražnog sudije posetio Spasojevića u zatvoru, preteći mu da drži jezik za zubima, kako ga ne bi progutao mrak. Odbacivanjem Stanka Subotića Caneta i svih njegovih usluga, velikih donacija, besplatnih vožnji njegovim avionima u privatne posete Monaku, Rimu, Švajcarskoj, Španiji, uzetog avansa za davanje dozvole oko izgradnje fabrike duvana u Kragujevcu i Surčinu, učiniće srpskog premijera "čovekom od nepoverenja". A u svetu u kojem se on kreće, to se ne prašta. Postoji samo jedan način na koji se to rešava. Opijen moći i vlašću g. Đinđić kao da toga nije svestan. Nije to kao igra sa predsednikom Miloševićem: malo kritikuje, pa dobijem apanažu... Ovih dana g. Đinđić dolazi na tapet izraelske vlade. Njegovi mutni poslovi i poslovi njegovih emisara po Izraelu, opredelili su izraelske bezbednosne snage da izlože javnosti takvo premijerovo ponašanje. Više uglednih izraelskih listova intenzivno istražuje "lik i delo" predsednika srpske vlade. Srpski premijer se okružio ljudima koju naplaćuju svoju lojalnost. Sume koje g. Đinđić mora da plati nisu beznačajne. S druge strane, saveznici u vladi se osipaju. Pokret za demokratsku Srbiju, mimo volje svog predsednika, generala Perišića, zahteva raspravu o ostavci kabineta g. Đinđića. "Nova Srbija" sa velikim rezervama prati vladin učinak. Neočekivano i Građanski savez Srbije nije više verni saveznik Demokratske stranke, a vojvođanski reformista g. Mile Isakov, sa istim epitetima ocenjuje i poziciju g. Đinđića i predsednika Vojislava Koštunice...
PUN GAS Partije i njihovi lideri koji bespogovorno podržavaju premijera sve su nervozniji. Ministar pravde Vladan Batić je svestan da čim bude smenjen s funkcije odmah ide u zatvor. Učinak njegovog ministarstva je katastrofalan. Osim što Srbija nema državnog tužioca, ni Okružni zatvor u Beogradu nema upravnika, jer je sam ministar pod pritiskom javnosti, morao da smeni g. Blanušu, koga je on na ovu funkcviju postavio, uprkos značajnim protesima u medijima. Ministar Batić se u javnosti optužuje za katastrofalno stanje u pravosuđu, u zatvorima, u organima lokalne samouprave. Njegovi "menadžeri" haraju Srbijom, i za velike pare postavljaju po gradovima Srbije direktore komunalnih preduzeća i javnih ustanova. Imovina koju je stekao pljačkanjem g. Batić, impresivna je. On planira da pobegne u diplomatiju. Ni sudbina privremenog ministra srpske policije g. Mihajlovića nije ružičasta. Iza njega je ostao bogat dosije švercera nafte, oružja, narkotika... Njegova "Lutra" moraće debelo da se pročešlja. Uz premijera je, za sada, punim glasom, g. Nenad Čanak, predsednik partije bez mnogo pristalica. Ovaj klovn nanosi veliku štetu Srbiji, a premijer ga drži kao "faktora destabilizacije". G. Čanak je zadužen da stalno osporava velikosrpske aspiracije prema Vojvodini, pritom ne birajući reči za državno rukovodstvo. Biografija ovog premijerovog šoumena je interesantna. G. Čanak je u politički život ušao kao zet poznatog vojvođanskog političara, a kažu i autonomaša Živana Berisavljevića. Kada je postao ugledni zet, razveo se od Živanove kćerke, nako što je nesrećnicu godinama zlostavljao. Svoje bokserske akrobacije dokazivao je boksovanjem nad gospođom Čanak. Široj javnosti g. Čanak je postao poznat kada je prošle godine doživeo saobraćajni udes. Vozeći bez dozvole svoju "bebicu", g. Čanak je sleteo s puta i propisno se "ugruvao". Polomio je noge, rebra, doživeo teške kontuzije... Preživeo je slučajno. Njegov potparol je izjavio da je g. Čanak te večeri popio akov ladnog vina, da je uzjahao svoju "bebicu" (motor za koji i danas nema vozačku dozvolu) i brzinom od 200 kilometara na čas krenuo izlokanim putem.
PRIPREMLJENI KOFERI Da je kojim slučajem g. Čanak u nekoj pravno uređenoj državi "uzjahao svoju bebicu posle popijenog akova vina, i bez vozačke dozvole krenuo brzinom od 200 kilometara na sat", završio bi ili u ludnici, na obaveznom lečenju, ili u zatvoru. O javnoj funkciji ne bi mogao ni da sanja. Danas, iako u "rasturenom stanju", sa štakama, g. Čanak se, umesto na svojoj "bebici" voza vojvođanskim drumovima u blindiranom džipu. Šparta "divnim kićanim Sremom", u pratnji vlasnika "Lik komerca", koji je kupio, budzašto, lanac društvenih prodavnica. Gospodin Čanak skuplja kajmak. Dok se javno zalaže da Banaćani, Sremci i lale dobiju svoje novce, g. Čanak pri tom misli da je i za njega najbolje da ti svi novci budu na gomili, da se omasti i napuni i njegov čanak. Ovaj dežurni pljuvač u dalj, dojadio je i ljutim autonomašima, izmišljanjem afera, posle kojih ga pola belog sveta demantuje. E, pitaju se lale, Sremci i Banaćani, ko će nas podržati, kada nas taka luđak predstavlja. Hladno distanciranje od Čankove kible pokazuje i njegov koalicioni partner g. Mile Isakov, a o uticajnom "seljaku" svih vojvođanskih seljaka g. Draganu Veselinovu da i ne govorimo. Posle vrućeg leta, mnogi u srpskoj vladi, i oni oko premijera, bez zvanične funkcije, drže načuljene uši, i sa pripremljenim koferima. Za bežanje. Izgleda da se u Srbiji sprema jesen vrele bežanije. Seobe lopova i mafijaša u "toplije" i sigurnije krajeve. |
|
SKANDALI SRPSKE VLADE (6): BRKA I BEBA Udarila vila na Halila Posle sahrane jednog lokalnog gangstera, supruga mafijaškog bosa pita svog muža: "Kume, zašto ratuju naše porodice, zašto se ubijamo međusobno, kada možemo svi lepo da živimo?" Don Pepito je dugo ćutao, a potom kratko odgovorio: "Dona, to nam je u krvi. To je naš način života." Srbijom danas vladaju dve Porodice. Dušan Mihajlović je potpredsednik srpske vlade i privremeni ministar unutrašnjih poslova. Vladimir Popović Beba je šef vladinog Biroa za komunikacije. Rat njihovih bandi nevidljiv je za građane Srbije. Piše: Milovan BRKIĆ
Nakon hapšenja jednog mafijaškog glavešine na Siciliji, čija banda broji preko 1500 članova, sudija koji je vodio ovaj slučaj onespokojio je svojom izjavom prisutne novinare: "Gospodo, hapšenjem vođe mafije nismo rešili problem. Tek sada nas očekuju neprilike. Dolazi period borbe za vođino mesto. Pašće mnogo krvi". Zbacivanjem s vlasti Slobodana Miloševića, oktobra prošle godine, počeo je istog dana i rat njegovih pomagača da preuzmu njegov presto, kase, poslove, ljude, račune... Dok su gladni i obeščašćeni građani 5. oktobra osvajali slobodu koju im je deset godina oduzimao režim Slobodana Miloševića, predsednik "Nove demokratije" g. Dušan Mihajlović poslao je svog poverljivog čoveka Tahira Hasanovića, nesuđenog zeta porodice Milošević, u misiju pomirenja. G. Tahir je u vreme "antibirokratske revolucije" uspešno "tešio" i Mariju i njenu mamu Mirjanu. Tog 5. oktobra, kada je u Srbiji ustala i kuka i motika, g. Tahir je, kao izaslanik g. Mihajlovića boravio u Belom dvoru, kod Porodice, da poljubi ruku, ako sirotinja raja izgubi bitku.
DODVORAVANJE KAO IMIDŽ Gospodin Dušan Mihajlović je veliki plivač. Mali provincijski policajac iz Valjeva, priprost na ciganski način, uspeo je da 1984. postane potpredsednik u vladi g. Desimira Jeftića. Kada je video da brod na koji se ukrcao tone, g. Mihajlović je demonstrativno napustio vladu. Podneo je ostavku. Povlači se i traži put da se dodvori novom gazdi. Kada su se prvi put sreli, nakon Miloševićevog ustoličenja, g. Mihajlović je toliko podanički laskao novom gazdi, da je to i Slobodanu bilo degutantno: "Ajde, Dule, ne preteruj", brecao se Milošević. Put do Miloševićevog srca Dušanu Mihajloviću omogućio je tadašnji "ministar za narod" Mihalj Kertes. Pažnju g. Kertesa Dušan Mihajlović je privukao preporukom tada ambicioznog funkcionera srpske tajne službe g. Jovice Stanišića. Dok je Srbija krenula putem sunovrata, g. Mihajlović kreće putem vasione. Dobivši ovlašćenje od Vođe da može preuzeti imovinu i pare tadašnje, budžetski snažne Republičke konferencije Saveza socijalističke omladine, g. Mihajlović osniva svoju partiju "Novu demokratiju - Pokret za Srbiju". Mihajlović dobija i dozvolu da osnuje privatno preduzeće "Lutra" . Pripremajući se za ratovanja sa ostalim republikama i celim svetom, Slobodan Milošević je znao da na g. Mihajlovića može računati. Posle neuspešnog pokušaja da 9. marta 1991 godine bude oboren s vlasti g. Milošević neopozivo kreće u rat. Načelnik Uprave za mobilizaciju (Treća uprava) general Ljubomir Domazetović uputio je krajem maja 91. naredbu načelniku Druge uprave (Uprava za obaveštajne poslove) Generalštaba generalu Vuleti Vuletiću da počne sa stvaranjem paravojnih formacija. Ovu naredbu načelnik Vuletić prosledio je pukovniku Ljubomiru Miladinoviću, tadašnjem načelniku 150. centra na realizaciju. Uloga ovog centra i u životu g. Mihajlovića je važna. Mihajlovićeva "Nova demokratija" kao većinski vlasnik osniva Beogradsku informativnu agenciju "Bina". Major Slobodan Živković dobija zaduženje da napravi vezu između vojne i civilne službe bezbednosti, koje su za vreme prethodnog režima bile u stalnom sukobu i tihom ratu. Mihajlovićeva "Bina" postaje centar okupljanja i stvaranja paravojske, u njoj se sastaju lideri Srba iz Bosne i Hrvatske.
"NOVI POSLOVI" Otpočinjanjem sukoba na prostorima bivše Jugoslavije g. Dušan Mihajlović dobija aktivnu ulogu. Njegova "Lutra" trguje oružjem, crvenom živom, preuzima transporte droge, trguje hranom i lekovima. Kada su krajem 91. godine obaveštajci Vojske Jugoslavije presekli puteve kojima je crvena živa iz Ukrajine dopremana do Hrvatske, taj posao preuzima, uz punu Miloševićevu saglasnost, g. Dušan Mihajlović i njegova "Lutra" U to vreme Vojska Jugoslavije kupuje od Poljske barut, za svoje potrebe. Taj barut, koji je plaćan iz vojnog budžeta, g. Mihajlović preko svoje firme preprodaje Iraku. Jednu takvu isporuku Vojska Jugoslavije platila je 25 miliona dolara, ali je preprodajom, g. Mihajlović sve pare stavio u svoj džep. Posebno bogatstvo g. Mihajlović dobija trgovinom goriva 9M13, koje naša armija koristi za punjenje raketa AT3, poznatije pod nazivom "maljutka". Najveće isporuke oružja pobunjenim Albancima na Kosovu isporučivao je g. Mihajlović. Pobunjeni Albanci sa Kosova ovo oružje plaćali su g. Mihajloviću u gotovom novcu, a ponekad i u velikim količinama čistog heroina i kokaina. Kada je na izborima u Srbiji u zimu 92. na izborima pobedila opozicija (DEPOS i Srpska radikalna stranka su imali većinu), Mihajlović sa svojim dobijenim mandatima u okviru koalicije DEPOS prelazi na stranu Socijalističke partije i tako se Srbija definitivno opredeljuje za diktaturu. Mihajlovićev ulazi u Vladu Srbije. Njegova "Lutra" uzima pare iz primarne emisije, koje kasnije vraća smešnim sumama bezvrednih dinara. Da bi ga, ipak, držao na uzdi, g. Milošević je pokatkad reketirao g. Mihajlovića, koji je morao da odvoji po nekoliko miliona u kešu za tajne operacije srpske tajne policije i paravojske. G. Mihajlović je imao i obavezu da povremeno, u kešu, u inostranstvu, dostavlja novac raznim belosvetskim diplomatama i misionarima koji su godinama, u svojstvu raznih pregovarača i izaslanika, sa tiraninom Miloševićem razgovarali na njegovom kanabetu. Krajem 97. Tiranin odlučuje da, iako je bio u izbornoj koaliciji sa Mihajlovićevom partijom, kao koalicionog partnera uzme Vojislava Šešelja. Tu odluku Tiranin donosi jer dobija informacije da Mihajlović pravi odstupnicu i da šuruje sa inostranim uticajnim ljudima, pokušavajući na taj način da opere svoju biografiju. Ipak, Tiranin ne proganja ni "Lutru" ni Mihajlovića, uveren da ga ima u malom džepu. I sam Mihajlović iz potaje ljubi ruke Mirjani i Slobodanu i njihovim najbližim saradnicima. Istražitelji Haškog tribunala sakupili su stotine izjava o značajnom učešću g. Mihajlovića u ratu na prostorima bivše SFRJ. Kada je postao (privremeni) ministar unutrašnjih poslova, g. Mihajlović je svim sredstvima pokušao da uništi tragove svojih nedela. Miloševićeve dželate, švercere i parajlije stavio je pod stalnu zaštitu. Sve članove porodice Mišković danonoćno čuvaju jake policijske snage. A. g. Mišković je jedan od najcrnjih pljačkaša Srbije za vreme Miloševića. Na mesto ministra policije g. Mihajlović je došao tako što je uspeo da tadašnjem kandidatu Gradimiru Naliću izvuče dosije i upotrebi ga, pritom ga diskvalifikuje na ružan način, podmetanjem na nacionalnoj osnovi. Imajući u vidu Mihajlovićevu prljavu prošlost, nije nikakvo čudo što Mihalj Kertes nije u zatvoru, što sav taj ološ koji je, poput Milovana Bojića, učestvovao u planiranju ubistava i otmica, a i dalje krcka, na slobodi i pod zaštitom, sve pare koje su opljačkali.
I INTERPOL ZAINTERESOVAN Drugi čovek u Srbiji, u podzemlju je g. Vladimir Popović Beba. On je, trenutno, šef Biroa za komunikacije Vlade Srbije. Popović je rodom iz Jagodine, rođen je 1961, ima i lična dokumenta po kojima je mlađi nekoliko godina. Gospodin Popović počeo je kao lokalni muzikant, i preko šefa sale dolazi do mesta direktora Agencije "Spektra", čiji je vlasnik g. Milan Beko, čovek koji je rasprodao uz milionsku proviziju "Telekom" i neka druga preduzeća. Gospodin Popović se bavio najmutnijim poslovima. Kupio je stan u Beču. Težak je nekoliko miliona dolara u kešu. Pravio je u "Spektri" izborne programe SPS-a i JUL-a. G. Beko mu je prepustio mnoge poslove, doveo ga u vezu sa Milanom Jankovićem alijas Filipom Cepterom, uključio u trgovinu umetničkim slikama... Ovaj besprizorni čovek, višegodišnji doušnik SDB-a, pre pet godina, prilikom kontrolnog pregleda, dobio je nalaz o bolesti "imuniteta". Sindrom stečenog imuniteta. Nekoliko meseci je proveo moleći se u Sabornoj crkvi i Crkvi svetog arhangela Gavrila. Pevao je po nekoliko sati molitve. Potpuno se distancirao od porodice. U "Spektri" je izbegavao da primi oca. Ni sa bratom, koji je hendikepirana osoba, ne održava kontakte. Zbog opterećenosti porodičnim nasleđem nije se ni oženio Ljiljanom Perović. Oni koji ga dobro poznaju i okružuju ocenjuju ga kao opasnog čoveka, spremnog da ubije bez razmišljanja. Lukav je i inteligentan. Prijatelji ga preziru jer nije pre nekoliko godina došao na sahranu prijateljici Ani Korać. Na pogreb je poslao svoju sadašnju devojku Dejanu, na čemu mu je zamerio i Miša Beko. A g. Beko je jedan od retkih ljudi kojima je Beba pomogao. Zbog njegovog uticaja g. Beko nije još pritvoren. Nedavno je časopis "KUĆA Stil", koji uređuje gospođa Edit Tomić, supruga Dragomira Tomića "Simpa", objavio reportažu o stanu g. Vladimira Popovića Bebe. Na zidu vise dve slike italijanskih slikara iz vremena renesanse. Slike su kradene i nalaze se na poternici INTERPOL-a. Nije to nikakvo čudo ako se zna ko su sve prijatelji g. Vladimira Popovića Bebe. Svestan svoje teške bolesti, g. Popović nastoji da iza sebe ostavi što krvavije tragove. Koristeći prezauzetost srpskog premijera, a držeći ga u šaci, zbog poslova i veza koje ima sa mafijom, g. Popović je smišljeno uvukao srpskog premijera u poslove i odnose sa ljudima, o kojima premijer nije ni pretpostavljao šta ga sve očekuje. Nekoliko stotina policajaca iz MUP-a Srbije, po specijalnom odobrenju ministra Mihajlovića, pedantno prati svaki korak, i izgovorenu reč g. Popovića. Načelnik Sedme uprave SDB-a g. Backović svakodnevno dostavlja kapetanu Karleuši kasete sa Bebinim razgovorima. Ministar često drži dosije g. Bebe i srpskog premijera na stolu i naslađuje se. Ni g. Mihajlović nema nikakve kontakte sa rodbinom, a rođeni brat, koji je vozač u saobraćajnom preduzeću, javno se odrekao bratstva sa Dušanom.
UČTIVA KOMUNIKACIJA Srpski premijer je na velikoj muci. Svestan je da je nužno da se oslobodi Mihajlovićevog ministrovanja, ali s druge strane, on zna da i g. Mihajlović ima keca u rukavu. Premijerov konsiljero, g. Popović, koji preko svoje devojke Dejane, koja je nekada radila u Belgiji, intenzivno pravi odstupnicu. On će lako premijera pustiti niz vodu. Premijer Đinđić to zna, ali očigledno nema odstupnice. Koalicioni partneri iz DOS-a, verovatno iz neobaveštenosti, ne mogu da uoče u kakvim se ličnim neprilikama nalazi predsednik Vlade Srbije. Ministar Mihajlović sa g. Popovićem učtivo komunicira. Podzemni rat ove dvojice vidljiv je samo za njihove najbliže saradnike. Ipak, budući da su obojica uplašeni za svoje živote, okruženi su svitom telohranitelja, koji su tu, uz njih, po službenom zadatku. I koji nisu spremni da drže jezik za zubima. Zašto ratuju g. Mihajlović i g. Popović? "To nam je u krvi. To je naš način života", odgovorio je mafijaški bos na pitanje svoje žene zašto mafijaške porodice ratuju i tamane se, kada za svi mogu lepo da žive. Tužna je naša sudbina, kada o njoj odlučuju tipovi poput Dušana Mihajlovića i Vladimira Bebe Popovića. Hoće li DOS imati snage da privremenog srpskog ministra policije zameni novim, legitimnim i priličnim funkciji od čijeg obavljanja, za sada zavisi i naša sudbina, budućnost...? |